Награда „Бојан Ступица“ Томију Јанежичу

Ступица је градио позоришта, мењао просторе и средине у којима је радио, правио креативни хаос – рекао је Томи Јанежич примајући награду „Бојан Ступица“.

Чувени словеначки редитељ Томи Јанежич награђен је за најбољу режију у конкуренцији од 20 премијерно изведених представа у нашим професионалним позориштима у двогодишњем протеклом периоду, од 1. априла 2013. до 31. марта 2015. године, а признање је добио за представу „Опера за три гроша“ Бертолт Брехта и Курта Вајла која је настала као копродукција Краљевског позоришта „Зетски дом” са Цетиња и Српског народног позоришта из Новог Сада.

Интересантна, несвакидашња свечаност уручења награде „Бојан Ступица“ уприличена у суботу 4. јуна у Удружењу драмских уметника Србије била је и својеврстан омаж Ступици између осталог кроз жива сећања, и сликовита дијагноза стања у култури, и рески, духовити осврт на снагу театра…

Шта све позориште (не) може видело се и из речи Бориса Лијешевића, председника жирија и претходног лауреата. Говорећи о Јанежичевој „Опери за три гроша“, у својеврсном есеју о овој дословце изврсној представи, осврнуо се на њену уметнички снажну актуелност. Представа нас, како је истакао, не води само кроз драмски текст већ и кроз контекст у коме је настао, Европу уочи другог светског рата, паралелу с нашим временом, пророчку димензију: „Питање које одзвања је да ли је данас већи грех отворити банку или је опљачкати.“

Јанежич каже да се бавио и Ступицином режијом тог комада 1937. у Словенском народном гледалишчу, подвлачећи да га је Брехт написао 1928. и да у то време није имао ореол који данас има, напротив, био је критикован и непрепознат.

– Бојан је у том тренутку имао само 27 година, а убрзо постаје јасно да је европски редитељ и по начину мишљења и по сценама на којима је све радио – казао је лауреат и подсетио дас у раније ову награду добили и Миле Корун, Душан Јовановић и Томаж Пандур.

– То су највећа имена словеначке режије. Тешко је описати шта ми значи што сам сада и ја у том ланцу. С друге стране, видим, да након распада Југославије нема страних имена међу лауреатима. Дакле, са овом наградом овде више нисам странац, у протеклих 12 година седам пута сам режирао у Србији – казао је Јанежич праћен и аплаузом.

Свечаност је отворио Воја Брајовић, председник Удружења драмских уметника Србије, обраћајући се и на словеначком. А очигледну подршку присутних је добио и када је рекао: „Данас, кажу, нема пара за културу. Нема?!? А шта је са бригом. Да ли родитељ каже: немам пара па нећу ни да васпитавам дете, ни да водим бригу о њему, ни да га негујем…“

Касније је Воја Брајовић, праћен великим интересовањем, препричавао догодовштине везане за Бојана Ступицу, али и за неке од легендарних глумаца. „Зоран Радмиловић је ‘Добричин прстен’ добио пре Бате Стојковића. И онда, сретну се у ‘Атељеовом’ бифеу, а Зоран му само тихо запева: ‘На мојој руци прстен, у твоме оку сузе…’. И наравно сви прасну у смех.“

Током свечаности говорио је и управник СНП Саша Милосављевић који је о Јанежичевом редитељском рукопису рекао: „Минуциозност у раду, озбиљном и аналитичком, спремност да се кроз врло сложен поступак дође до резултата, неизвесног као у свакој авантури и отклон од индустријског позоришта, све те одлике Јанежичевог поступка оставиле су траг у глумцима, редитељима и гледаоцима који су уз његове представе успоставили нове критеријуме.“

Томи Јанежич је 31. лауреат награде „Бојан Ступица“. Први је 1971. био Љубомир Муци Драшкић, а награда се извесно време додељује бијенално. Жири је радио у саставу Борис Лијешевић (председник), Бошко Милин и Жељко Хубач, а награда се састоји од плакете са ликом Бојана Ступице, рад академског вајара Стевана Боднарова, уникатне дипломе на пергаменту, чији је аутор академски сликар и сценограф Герослав Зарић, и новчаног износа.

Доделу награде финансијски подржавају Министарство културе и информисања Републике Србије и Секретаријат за културу града Београда.

У Словенији нема Бојана Ступице

Током свог обраћања Томи Јанежич је нагласио: „У Словенији немамо никакво обележје, споменик или дворану са именом Бојана Ступице. То ме је увек дирало. У Словенији Бојана нема. С друге стране, има га у генерацијама редитеља на које је утицао, он је својим радом мењао позориште и нас, наш начин размишљања о театру“.

После се разговарало о томе како га заправо нема ни у Београду. Јер, сцена са његовим именом је затворена и не зна се ни шта ће, ни када ће са њом бити! А за живота, присетио се Воја Брајовић, његов опус бројао је чак шест сцена.

(Т. Њежић, Блиц / Artija net портал, 6. јун 2016.)
Фото: Дејан Бриза / РАС Србија