Коме писци посвећују књиге
Посвета је често и увод у књижевно дело. У историји књижевности забележене су романтичне, улизичке, посвете које исправљају неправде, оне од којих остаје кнедла у грлу…
Особе којима писци посвећују своја дела, чија имена исписују на првим страницама књига, привилеговане су, због тога што је њих аутор имао на уму, или у срцу, док је писао – њима исказује захвалност и поштовање. Често ће та имена рећи нешто о аутору, ако смо вољни да се упустимо у његову биографију, али откриће понешто и о делу, зависно од тона у којем је посвета састављена.
Ауторка Кети Дилон, пишући за „Ајриш тајмс”, приметила је да су најбоље духовите посвете, какве је писао Џ. Д. Селинџер, који је своју „малешну” књигу „Френи и Зуи” посветио уреднику „Њујоркера”, ментору и блиском пријатељу Вилијаму Шону. Кети Дилон истакла је и оне посвете које после неког времена исправљају неправде учињене аутору. Тобијас Вулф, аутор књиге „Дечаков живот”, у којој је описао одрастање уз очуха злостављача, написао је: „Мој први очух говорио је да би све оно што ја не знам могло да стане у читаву књигу. Па, ево те књиге”.
Занимљиво је да је Е. Е. Камингс у предговору своје поетске збирке, под ознаком „без захвалности”, навео имена четрнаест издавача која су одбила да објаве његово дело. Кети Дилон наводи и тендециозне политичке посвете, какву је у поеми „Вилинска краљица” Едмунд Спенсер 1590. године упутио краљици Елизабети I, величајући династију Тјудора. Његова посвета гласила је: „Најузвишенијој, најмоћнијој, највеличанственијој царици, коју красе побожност, врлина и милостива владавина”, а Кети Дилон иронично је додала да је улизичка посвета уродила плодом и да је Спенсер због ње награђен апанажом од 50 фунти годишње, што је у оно време био добар иметак.
Неке посвете темпирана су бомба, по мишљењу Кети Дилон, која се осврнула и на романтичне изразе захвалности које, због промене љубавног интересовања, могу да опстану тек кроз прво издање.
– Мој пријатељ познавао је песника који је у добротворном друштву нашао сопствену поетску збирку. Заинтересовало га је како је књига тамо доспела и када је отворио прве странице угледао је посвету исписану сопственом руком: „Мами и тати, хвала вам за све.”, пример је који наводи Кети Дилон.
„Шездесет милиона и више” гласи посвета нобеловке Тони Морисон у роману „Вољена”, о одбеглој робињи. „Соломонову песму” , пак, посветила је „Тати”, „Дом” – „Слејду”, а „Жену у белом”, књигу о компликованом односу мајке и кћерке само: „Теби”.
Неки изрази захвалности иронични су као и саме књиге, као што је то код Дејвида Фостера Воласа „Кратки разговори са огавним мушкарцима” у којима је оголио мушко-женске односе: „За Бет–Елен Сисилијано и Алис Р. Дал. Огавне уши sine pari”.
Од неких посвета застаје кнедла у грлу. Таква је она на почетку интимне историје Првог светског рата „Лепота и туга” Петера Енглунда: „Посвећено успомени на Карла Енглунда. Редов аустралијске армије, службени број 3304, Трећа аустралијска дивизија, Једанаеста бригада, Четрдесет трећи пешадијски батаљон… Пао у борби у околини Амјена 13. септембра 1918. године. Гроб му се не зна”.
Антоан де Сент Егзипери на почетку „Малог принца” књигу је посветио пријатељу писцу и критичару Леону Верту, замоливши децу да му опросте зато што је на уму имао одраслу особу
Када се писац обраћа читаоцу, скреће му скромно пажњу на своје дело, као што је то на почетку „Огледа” учинио Мишел де Монтењ 1. марта 1580. године, онда та посвета траје и после пет векова, као да је Монтењ ту са својим читаоцем у соби, те му шапуће једноставно, мудро: „Добронамерна је ова књига, читаоче… Желим да ме овде виде у мом једноставном, природном и свакидашњем руху, без цифрања и усиљености, јер ја себе овде сликам… Према томе, читаоче, ја лично сам предмет своје књиге: немаш разлога да у доколици траћиш време на тако безначајну и бескорисну садржину”. Још увек је дивно „траћити време” уз Монтења…
Посвета је неретко и увод у приповедни свет књиге. Тако је Антоан де Сент Егзипери на почетку „Малог принца” књигу посветио пријатељу писцу и критичару Леону Верту, замоливши децу да му опросте зато што је на уму имао одраслу особу. Навео је неколико разлога у извињењу: да је та особа најбољи пријатељ кога има на свету, да може све да разуме, чак и књиге за децу, и да у тренутку настанка „Малог принца” (први пут је објављена 1940. године) живи у Француској где је гладна и чезне за утехом. „Ако сви ови разлози нису довољни, радо ћу посветити ову књигу детету које је некада била та одрасла особа. Све су одрасле особе некада биле деца (али се мало њих тога сећа). Егзипери „исправља грешку” и дело посвећује „Леону Верту кад је био мали дечак”.
Једну од најизузетнијих књижевних посвета нашег језика написао је Меша Селимовић у роману „Дервиш и смрт”: „Кад бих умио да напишем најљепшу књигу на свијету, посветио бих је својој жени Дарки. Овако ћу засвагда остати дужник њеној племенитости и љубави. И све што могу то је да са захвалношћу поменем њено име на почетку ове приче, која, као и све друге, говори о тражењу среће”.
И само једно име у посвети може да остави упечатљив утисак, као код Драгана Великића: „Сањи”. Или као код Џулијана Барнса „За Пат”.
Када писац другом писцу посвети своје дело, онда такав чин има значај именовања духовног сродника по перу, одређења интелектуалне породице којој припада. Данило Киш је у „Гробници за Бориса Давидовича” сваку од прича посветио понаособ Мирку Ковачу, Бориславу Пекићу, Андре Жиду, Леониду Шејки, Филипу Давиду… У збирци приповедака „Принц ватре” Филипа Давида, пак, налази се посвета: „Пријатељима, Данилу Кишу, Мирку Ковачу, Бориславу Пекићу”.
Можда је један од најлепших осећаја који читалац може да има после прочитаног штива управо тај да се читав приповедни свет, ликови и идејност, обраћају управо њему, пружају му одговоре у одређеном тренутку живота.
(Марина Вулићевић, Политика, 30. јун 2016.)
