Господар у царству театра

Четири деценије од смрти великог глумачког барда Миливоја Живановића (1900-1976). Играо је све важне улоге увек пуном снагом, не штедећи ни себе ни партнере.

Током ове позоришне године публика се суочила са изненадним губитком неколико омиљених глумаца као са елементарном непогодом. „Магнитуде“ потреса данима су се осећале у медијима и свакодневним разговорима гледалаца, у чије су срца ушли њихови јунаци и улоге за памћење… Понеки филм, стара позоришна представа или годишњица смрти – повод је да се изнова присетимо глумачких бравура оних којих нема више међу нама.

Од одласка Миливоја Живановића, „величанственог уметника вулканске снаге“ и једног од последњих бардова старе школе, прошле су четири деценије. Његово име млађој публици познато је углавном само по пожаревачким Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић“ и аматерским сусретима „Миливојев штап и шешир“ јер, како то обично бива, великанима се, ипак, најтрајније одужује завичај.

Живановић је рођен 2. априла 1900. године у Пожаревцу. Као добровољац је учествовао у Првом светском рату (слагавши године) а пошто се одужио отаџбини, његов уметнички пут кренуо уобичајено за то време: у путујућу трупу ушао је са деветнаест година. Члан Српског народног позоришта постао је већ четири сезоне касније, убрзо одлази у Скопље, да би од 1932. године наставио да игра на сцени Народног позоришта у Београду. Врхунац каријере, ипак, достигао је у Југословенском драмском у коме је остварио најблиставије тренутке свог стваралачког умећа.

Савременици сведоче да је одиграо све важније улоге трагичког и комичког репертоара, увек пуном снагом, „не штедећи не себе ни партнере, достижући склад физичке акције, емоционалне обојености и поетског сазвучја“. Маркантне појаве, бурног темперамента и небрушеног талента освајао је, један по један, позоришни врх. Миливоје је био и Краљ Лир, и Хамлет, и Пера Сегединац, па Рогожин, Феђа Протасов, Агатон, а посебу славу и признања му је донео Јегор Буличов, јунак Максима Горког (1951) – улога с којом је постигао сјајне успехе у Београду, као и Паризу и Москви.

О каквом се изузетном ангажману ради, сведочи и Медаља Станиславског (први пут додељена једном странцу у СССР) и Плакета Художественог театра за улогу Буличoва 1966. године. У монографији Петра Волка о нашем великом уметнику, забележено је глумчево сећање на те незаборавне тренутке пред московском публиком:

– На почетку трећег чина дошапнула ми је Гуљајева која је играла Шуру: „Миливоје, играјте вашу игру, играјте како ви играте“. То ме је тргло из сна. Те ноћи плакао сам истински и то су осетили и глумци и публика. Ваљда ниједне ноћи ниједан Јегор није волео тако своју дочку као ја и то се није могло сакрити, па су о томе касније критичари причали…

Живановић је привукао и прву генерацију филмских режисера, посебно се истакавши као Хаџи Тома у „Софки“ (1948), распусни отац у „Невери“ (1953), партизански командир у немачком логору у Норвешкој у „Крвавом путу“ (1955), као и филмовима „Чудотворни мач“, „Осма врата“, „Крвава кошуља“, а последњи филм који је снимио је „Лелејска гора“ 1968. године.

О Живановићу сведочи и његов колега са сцене Народног позоришта, Раша Плаовић, у књизи „Наша кућа гледана изнутра“, уз завештање да сме да се штампа тек после његове смрти. Један од разлога је, свакако, Плаовићев беспоштедан став према колегама и другим савременицима. Ипак, за Миливоја је имао углавном речи хвале, истичући да је припадао оној групи људи за коју се обично каже „рођени глумац“:

– Таквих је било доста, само је код већине то била поза, извештачена разметљивост, примитиван начин стицања ауторитета, док је код Миливоја све било органски саздано, пуна истина његове личности, физичке и психичке. И у приватном животу, када је улазио, врата је широм отварао, ослањао се на рагастов и поздрављао парафразом текста неке драме. А на сцени, уносио је собом пуну боју драмског израза…

Глумачка личност Миливоја Живановића будила је пажњу и Слободана Селенића. Поводом његове улоге у представи „Наши синови“ записао да је је лик градио са веома мало средстава али изванредно ефектно и тачно, док је Ели Финци запажао да је он свемоћни господар у царству реалности у коме се креће са „апсолутном самопоузданошћу зналца, водећи све своје битке, добијајући и губећи, и неуморно постављајући увек нове мете“.

Занимљиво је да се после блиставих дана у ЈДП, на сцени данашњег Београдског драмског (ондашњег Савременог позоришта) нашао само једном: у улози Хаџи Замфира и Сремчевој „Зони Замфировој“. Велики српски и југословенски глумац преминуо је у 15. новембра 1976. године у Београду.

ХЕРОЈСКО ДОБА

У издању Фестивала монодраме и пантомиме недавно се појавила књига Радомира Путника „Препознавање позоришта“. Аутор је међу корице сместио најмаркантније личности и области театра, по сопственом избору: од писаца (Брехта, Шекспира, Бернарда Шоа, Жарија, Аце Поповића, Златана Дорића), глумаца и редитеља у оквиру одређених драматуршких тема, до монодрама, ТВ драма и театролошких књига. У једном од поглавља место је нашао и Миливоје Живановић, уз опаску да су његова „појава и глумачка уметност природан завршетак херојског доба нашег позоришта, времена када су естетика и етика театарске уметности чиниле природну целину.“

(В. Стругар, Вечерње Новости, 10. јул 2016.)