Ђавоља сачма | Душан Ђорђевић

Видар Даба је пао у транс. Играо је њишући се лево-десно. Правио је кругове око мене. Алтана, његова жена, свирала је, ударајући се рукама по задњици. Врх ножа је обигравао око мог врата.

– Белези дрчних предака су ти мајчино млекце затровали! Одрекни се њихове последње капи крви, спаси своју нерођену децу! – Даба је псовао моју помешану злу крв.

Лизнуо је нож, пољубио ме у чело и одложио га. Ставио је десет плеснивих зрна на моје теме и пљунуо шест пута сочно, шест суво, шест празно и све то наопачке, а затим излио лончић са врелом водом на мене. Длаке од мачака слиле су ми се низ врат. Даба је отворио прашњаву кутију са мртвачком главом и извадио маст од најфиније буђи. Намазао ми је теме и врат. Од великог смрада бол је одмах престао, остао је само мали ожиљак испод гркљана.

– То је то! Зауставили смо ђавољу сачму где треба. Глава је за сада на сигурном. Дођи сутра да све поновимо. Стварно, има наде! – радовао се је Даба.

Једва сам обуо ципеле, испуњене мачјим изметом. Отишао сам без поздрава, да се не вратим никад више. Вредело је ићи код Дабе. Поверовао сам у излаз посумњавши у безизлаз. Поверовао у пут, свој пут и своје ноге. Била је то мала, али довољна количина лека, која је почела да делује. Мали ожиљак испод гркљана потврђивао је то. •

© Душан Ђорђевић

(Награђена прича другом наградом на међународном конкурсу за кратку фантастичну причу у организацији београдске интернет странице „Белег“, за 2012. годину.)