Пре 30 година умро вечни Мика Антић

На данашњи дан, пре тачно 30 година, умро је омиљени и аутентични песник Мирослав Мика Антић. Његов живот био је узбудљив и инспиративан као и његова поезија.

Променио је много градова и занимања, снимао је филмове и бавио се сликарством, писао је за новине и писао прозу, али је увек био најпре песник. Био је и боем који се радовао свету око себе и тај свет прослављао у својим песмама које се и данас памте.

Антић, „вечити дечак“, изузетан лиричар и инвентиван дечји песник, написао је око 30 дела – збирке песама „Испричано за пролећа“, „Плаво небо“, „Рождество твоје“, „Псовке нежности“, „Гарави сокак“, „Концерт за 1001 бубањ“, „Кикинда“. Песме за децу „Плави чуперак“, „Последња бајка“, „Насмејани свет“, „Шашава књига“, „Прва љубав“, „Свашта умем“, радио-драме „Отужни марш“ и „Повечерје“…

Радио је и на филмским пројектима „Свети песак“, „Доручак с ђаволом“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“. Рођен је у марту 1932. у Мокрину, у Банату. Основну школу учио је у Мокрину и Панчеву, где се породица преселила у лето 1941.

Гимназију је похађао у Панчеву и Кикинди. На Филозофском факултету у Београду је студирао руски и чешки језик. У Панчеву је радио у техничкој служби тамошњег позоришта, а од 1951. као новинар-сарадник у листу „Панчевац“.

Антић је прву песму објавио 1948. године, као 16-годишњак, у београдском часопису „Младост“, а прву књигу песама „Испричано за пролећа“, две године потом. Од 1954. је био новинар у новосадском „Дневнику“, тако је у тој и и доцније у такође новосадској новинско-издавачкој кући „Форум“ је, уз мање прекиде, радио све до преране смрти, у 54. години.

Бесмртна песма

Ако ти јаве: умро сам,
а био сам ти драг,
онда ће у теби
одједном нешто посивети.
На трепавици магла.
На усни пепељаст траг.

Да ли си уопште понекад
мислио шта значи живети?

Ако ти јаве: умро сам
ево шта ће бити.

Хиљаду шарених риба
лепршаће ми кроз око.

И земља ће ме скрити.
И коров ће ме скрити.
А ја ћу за то време
летети високо…
Високо.

Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава
може да буде сутра
корен брезе
ил’ трава?

Ако ти јаве: умро сам,
не веруј
то не умем.

На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.
И зато: не буди тужан.
Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт и чудно драг.

Ноћу,
кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.
Нека то буде тајна.
Упркос данима сивим
кад видиш неку комету
да небо зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим, и живим.

(Б92, 24. јун 2016.)