Pisma Dostojevskog prvi put na srpskom jeziku

Dostojevski – život u inat zdravom razumu

Dostojevski

U pismima Dostojevskog krije se tajna nastanka njegovih romana i duhovna drama ruske inteligencije. Iz piščeve prepiske se saznaje da su „Zločin i kazna“ u početku imali naziv „Pijanci“.

Kao i svaki stvaralac, Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821-1881) imao je dileme o svom radu, neretko je odbacivao ili spaljivao već napisane stranice rukopisa, ali ni u jednom trenutku nije izgubio veru u svoj rad, niti samosvest o vrednosti onoga što piše. Umetničko sazrevanje ideja i njihova realizacija kod Dostojevskog su imali iznenađujuće jasan put.

Ovim rečima, profesor Tanja Popović govori, za „Novosti“, o jednom od najvećih ruskih i svetskih pisaca svih vremena, povodom kapitalnog, trotomnog izdanja njegovih pisama, u izdanju „Logosa“.

Dosadašnji istraživači istorije nastanka dela Dostojevskog, kao i njegove stvaralačke biografije često su u njegovoj prepisci nalazili podatke o zamisli pojedinih romana ili njihovim ranijim verzijama. Srpski čitalac sada prvi put ima prilike da se na svom jeziku upozna sa ovom dragocenom književnom i biografskom građom, koja je objavljena na 1.500 strana.

– Ovde se tako može saznati da su „Zločin i kazna“ u početku imali naziv „Pijanci“, može se naslutiti da je jezgro romana najpre bilo vezano za tragediju porodice Marmeladov. Tokom daljeg uobličavanja dela, čitamo u pismima upućenim Mihailu Katkovu, uredniku časopisa „Ruski vesnik“, gde je u nastavcima tokom 1865, zajedno sa Tolstojevim „Ratom i mirom“, objavljivan „Zločin i kazna“, ova zamisao se proširuje zahvaljujući ličnim iskustvima pisca i razvoju njegove političke i društvene misli – kaže Tanja Popović.

Kada je, po njenim rečima, tokom četiri godine (1867-1872) bio prinuđen da napusti Rusiju zbog velikih dugova i poverilaca koji su mu pretili zatvorom, Dostojevski u pismima svojoj sestričini Sofiji Ivanovnoj, prijateljima, piscima i novinarima detaljno piše o idejnim polazištima romana „Idiot“ i „Zli dusi“ koji nastaju u to vreme:

– Čitalac može saznati svu suštinu hristolikog bića kneza Miškina, tragični rascep prazne duše Nikolaja Stavrogina, ili podatak da je karikaturalni lik velikog pisca Karamazinova iz „Zlih duha“ prototip imao u Ivanu Turgenjevu. Najviše pažnje posvećeno je poslednjem, i verovatno najznačajnijem romanu „Braća Karamazovi“, čija se realizacija neposredno otvara na stranicama njegovih pisama: gde je čuo priču o „glavici luka“, gde je pročitao prikaze stradanja dece… Još važnije je piščevo objašnjenje uzajamnosti značenja „Legende o Velikom inkvizitoru“ i „Žitija starca Zosime“: jedan deo bez drugog ne ide, a patnja dobija viši smisao u pokajanju, sabornosti i milosti.

Pismo Dostojevskog

Iz ovih dragocenih pisama saznajemo i o duhovnoj klimi njegovog doba, političkim previranjima i stanju u književnosti. Prepiska se može čitati kao uzbudljiva hronika jednog vremena. Ona oličava i dramu nekoliko pokolenja ruske inteligencije o čemu svedoči i iskaz Dostojevskog Mihailu Bakunjinu:

– Ne verujem svojim ubeđenjima, a nisam u stanju da ih izneverim. Ja sam smešniji od Don Kihota; on je bar iskreno verovao da je vitez. A ja znam da nisam vitez – pa ipak se ponašam kao da jesam, znam da se borim sa vetrenjačama – i opet se borim, svestan sam da Dulčineja moja (moj život) ni na šta ne liči i da je odvratna, pa ipak je volim za inat zdravom razumu i očevidnosti – pisao je Dostojevski.


REČI LJUBAVI

Prava erotska i suštinski ljubavna pisma upućena su samo Ani Grigorjevnoj (rođ. Snitkina), njegovoj drugoj ženi – objašnjava Tanja Popović.

– Piše joj uvek kako je ljubi po celom telu, i poljupcima obasipa njene ručice i nožice, kako je sanja i čezne za njom. Između njih je razlika bila 24 godine, pa u pismima svojim prijateljima, na početku braka, govori o tome kako ga to veoma brine. Njima piše i o njenoj predanoj i naivnoj zaljubljenosti u njega, čemu ni sam ne može da se ne načudi.


Pisma obuhvataju period 1832-1881, koji je, po rečima naše sagovornice, obeležen vrlo burnim sukobima između zapadnjaka i narodnjaka, rastom reolucionarnih pokreta, ubistivima i zločinima, ali i pravim usponom ruske književnosti i filozofije.

– Dostojevski piše, sa nepogrešivo tačnim sudom o ruskoj književnosti. Iako se nikad nije upoznao sa Lavom Tolstojem, on ga bez ikakve sumnje prepoznaje kao jedinog istinitog umetnika svoga doba.

(B. Đorđević, Večernje Novosti, 5. jun 2016.)