Разговор са Павицом Вељовић поводом изласка романа...

„Јустицијо, дигни главу“ #dušaučoveku

Разговор са Павицом Вељовић
поводом изласка романа „Јустицијо, дигни главу“

1. „Јустицијо, дигни главу“ је љубавни роман, аутобиографија или биографија о другима?

ПВ: „Јустицијо, дигни главу“ је најједноставније речено књига о љубави; о љубави за породицу, о љубави за своју земљу и народ, о љубави за истину и правду. Аутобиографска је онолико колико ме је као човека и ствараоца дотакло све што се дешава појединцу, од клонућа до васкрснућа, од борби са демонима унутар себе до потребе да свет постане место прихватљиво за живот, с љубављу, без предрасуда, без ратова у човеку и око њега. Тамо где читаоци буду тражили Павицу у редовима препоручујем ипак да се запитају колико у ствари виде себе. Свака од тих реченица је и питање и одговор о нама самима. Уметност је заправо видети другачије све оно што сви други виде исто и ја сам само искористила свој таленат, време и срце да понудим нешто потпуно другачије од свега што се данас нуди- обратила сам пажњу на маргинализоване, запостављене људе и вредности трудећи се да своје личне ставове држим мимо књижевног израза и не преносим нити намећем читаоцима већ да их прочитано штиво наведе на сопствене закључке, да покрене мисао. Рекли су искусни да сам урадила потпуно сулуду ствар – натерала сам читаоце да мисле. Зар се такве књиге могу оценити другачије сем да су књиге о љубави?! Онај ко вас воли не сервира вам баш све на тацни, не улепшава вам стварност нити вас лаже већ вас мотивише да откривате сами, а ја, судећи по роману, баш, баш волим своје читаоце.

2. Да ли су људима потребни књижевни ауторитети и колико су лековити?

ПВ: Наравно да су потребни! Велика је одговорност на ономе ко се латио пера и својим делом стао пред људе шта ће им сервирати па бих у односу на то могла да кажем да су једни лековити, а други врло несмотрени. Но, држаћу се својих правила које поштујем изнад свега када седнем да пишем- никада себи не бих опростила ма колико у машти далеко умем да одем ако бих лагала своје читаоце. Они то јако добро осете. Сем тога руководим се мишљу да иза мене треба да остане нешто заиста вредно, нешто чега се моји преци неће превртати у гробу, а потомци стидети. Такође ме води потреба да у овом сулудом времену свестваралаштва не повредим својим књижевним присуством оне који су већ и пре нас ударили темеље по којима ми данас градимо нити да књижевну реч ставим у сврху маркетинга јер јој, по мојим мерилима вредности, тамо није место. Без предрасуда и без потребе да иког увредим лично ми смета омаловажавање књижевне речи, а чињеница је да се то у данашњем савременом стваралаштву догађа интезивно како би се спровела извесна манипулација и дошло до материјалне користи без размишљања о далекосежним последицама. Сматрам да ми као интелектуалци својом речју треба да станемо у одбрану праве књижевне а не да је додатно омаловажавамо. Зато је лек оно што из душе иде ка другим душама, оно што читаоци препознају као лековито. Но не смемо запоставити ни чињеницу да су многи отрови и те како лек ако се правилно конзумирају. Све је до укуса читалачке публике.

3. „О мушкарцу највише говори жена поред њега?“

ПВ: Издвојила си реченицу из романа која има и свој наставак – и говори, и говори, и говори (смех). Тек једним делом сам дотакла мушко-женске односе и то из аспекта неког ко је поборник породице, али се нисам либила што хумором што сатиром и делом лириком да представим све стране једне такве медаље. Нисам пећински човек, Каменко и Кременко ми нису стричеви ни преци али нисам могла да занемарим данашњу потребу“ савременог друштва“ да се породица, посебно однос мушкарца и жене сведе на неприхватљив, осуђен на ругање па сам искористила књижевни простор да се изборим против тога.

4. Ко види, он зна! И зашто је добро имати пса?

ПВ: О, да! И те како је добро имати пса, јер како казује „Јустиција“ – за разлику од људи пас те никад неће ујести за срце!

5. Колико је битна душа и њена својства у реалном и виртуелном животу (свету)?

ПВ: Ако питање поставиш онима који су је давно испустили можда ће ти рећи да се без душе није могло пред Бога изаћи (а мени се одмах наметнуло питање па где су је испустили ако су је собом понели и тако у круг). Шалу на страну, душа у човеку је оно што је он сам, зар не? Често и сама упаднем у зачаран круг мисли где се питам да ли бисмо, у случају да се рађамо без душе, били бездушници а онда кад погледам свет око себе чини ми се да то заиста јесмо па се упитам рађамо ли се с душом уопште?! На било ком простору, реалном или виртуелном човек „носи“ себе онако како корача самим животом. Од много тога зависи хоћемо ли своју душу изложити огољену или ћемо дозирати.

6. Обожење је могуће! „Заслужила си аплаузе! Дошао сам да ти уручим награду лично.“

ПВ: … је крај којим се роман завршава и улога савршене Глумице престаје да важи, али се можда негде наставља. Знаш, још нисам сигурна да ли је она својим бивствовањем заиста угледала лице Бога или је само умрла, али знам шта сам управо том сценом у књизи хтела да постигнем- хајде да се преиспитамо већ сада какав ће бити наш крај, с чим ћемо се суочити и колико смо ми то улога одиграли кроз живот, јесмо ли заиста били искрени према себи и свету… Када ме питају да ли је крај романа тужан или срећан обавезно добро размислим шта ћу рећи. Заиста, цео роман и јесте састављен тако да даје више одговора на једно питање, састављен у двосмислу па и тросмислу, препун алегорије и метафоре. Самим тим аплаузе неко добије зато што је живео, а неко зато што је умро; с друге стране неком је награда смрт, а неко верује да је Бог могућност да имамо за шта да вежемо своје слабости. Рађе бих оставила читаоцима могућност да ствари виде својим очима а не мојим чулима. Савршена Глумица је глумица, зар не? За њу је Бог могао бити и измишљен лик. Уосталом, зар људи не глуме богове? „Јустицијо, дигни главу“ је роман о људима и боговима на онај начин на који врло често себе не желимо себе да видимо. Ја само нисам желела да жмурим.

Разговор водила: Ана Цветановић

Ана ЦветановићО Ани Цветановић

Долази из виртуелног света.

Животни мото: Све у моје време!

Људима су потребни ауторитети за постављање приоритета је „анина“ спознаја и заштићена мисао!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *