Заљубљеност, истина и видео-траке | Миодраг Стошић

И данас ми је тешко да људима објасним зашто сам те толико волео. У тим заувек изгубљеним данима гимназије, који су мирисали на недељни ручак и нове фалш патике, ти и ја смо били сасвим различити.

Небо и земља. При чему си небо, наравно била ти. Ја сам био земља. И то она мокра од кише, кравље мокраће и суза. Малтене, блато.

Била си солиста школскога хора, а ја тек једно црвено лице у претпоследњем реду чији се глас чуо само у рефренима. Живела си у центру нашег малог града. Малог, али ипак града. Ја сам био џивџан са периферије и то периферије града, који је готово свим осталим градовима наше земље био периферија.

Твој ћале је био први приватник и коловођа свих опозиционих демонстрација. Ја нисам имао ћалета. Имао сам тату, а касније оца. Добродушног и помало смушеног фабричког радника чија су леђа са годинама личила на узвичник који лагано постаје упитник. Са тачком у перспективи.

Имала си очи у којима су сијали кљунови ласта које одлазе на Југ. Једнога лета сам код тече обрао читаву њиву јагода. Сви су ме хвалили како сам вредан, а ја сам у ствари само тражио ону која подсећа на твоје усне. И никада је нисам нашао. Јагоде су биле сезонске. Рађале су, уз повремене сушне побачаје, само неколико година. А потом нестале. Као и ти.

И данас ми је тешко да објасним људима због чега сам те толико волео. Нарочито кад чују да се нас двоје никада нисмо упознали. Ми смо се само знали. Таман онолико колико се знају људи у малим градовима.

Знала си ко су ми родитељи, у ком рату се борио мој деда и које лекове купује моја бака, на метар. Знао сам број твојих ципелица од изврнуте коже, цену фарбе којом си први пут офарбала косу, постала плава и тако пљунула у лице свим мојим портретима тебе које сам чувао испод кревета.

Да те је тих дана неки странац питао, знаш ли неког ко плива као Џони Вајсмилер у најбољим данима, ти би се одмах сетила мене. И можда Пере Мачка, чији је ујак био ронилац у ратној морнарици СФРЈ.

Али би остала нема и онако слатко збуњена, са прстићем на подигнутој бради да те је тај исти човек питао – Знаш ли неког ко се свакога пута када си ти била на реци, трудио да се удави само да би му ти дала вештачко дисање?

Прича постаје још сложенија када поменем Златка Фоку. Старог власника видео-клуба „Фока“, првог и последњег у нашем граду. Какве сад везе има намћорасти старац чији је син умро једног лета. Онако случајно, лако, само се срушио. Па је читав град ишао на сахрану и сви били тужни.

Чика Фока је наставио да ради у видео-клубу али време није радило за њега. Точак историје, препумпан и помпезан, газио је све пред собом, не допуштајући да се за њега ухвати ни маслачак. Долазило је време плејера и CD-ова који су изгледали као подметачи за чаше у кући гастарбајтера-повратника.

Видео-рикордери и касете, чак и оне са очинским порно-филмовима, доспевали су у подрум. У велико чистилиште технологије. Одмах преко црно-белих телевизора и грамофона, чији је двопрст прашине некада за надмене рикордере изгледао тако далек. Сада су, покуњени заузимали позу у којој ће бити замрзнути, заустављени и заборављени. До првог следећег реновирања или селидбе.

Ипак, на изненађење свих, ти си наставила да одлазиш код чика Фоке и узимаш видео-касете. Нико те није разумео. Твој тата је од Славка из Румуније још одавно набавио ганц нови плејер на који је твоја бака ставила миље, а твоја мама га бацила чим је бака отишла кући.

Ваш видео је постао подметач за акваријум са шареним рибицама које нису испуњавале жеље. Но, ти ниси марила. Једном недељно су везивала косу у фонтану, и одлазила до Маршала Тита 42, где је чика Фока вазда мотао своје цигаре. Бирала би врхом прста филм, а потом га поносно стављала на тезгу.

Ниједан од њих ниси погледала. Одлежали би своје на фрижидеру, до враћања, сутрадан. Твоје другарице су се смејале твојој навици. Ћале ти је причао како будућа студенткиња економије, која ће за пет година да води овај град, не сме да расипа новац на сенилне чиче. Ипак, ти си гризла своје усне, са неким чудним осећањем спокоја у очима.

Никада нисам сазнао да ли је чика Фока икада проверио да ли су касете премотане. Да ли је барем на крају схватио да све време ниси имала срца да га гледаш како седи у својој кутији шибица, сасвим сам. Прегажен и превазиђен. Нисам га више срео јер сам у септембру отпутовао на факултет, а он је у октобру најзад попустио и затворио свој видео – клуб. А на зиму, у доба кад се иде по бадњак, затворио је заувек и своје очи, са унутрашњим тетоважама суза.

Да, девојко. И даље ми је тешко да објасним људима зашто те и даље толико волим. Да се не лажемо, ти јеси била лепотица из центра града, богата и увек насмејана. Али било је поред тебе и много лепших и веселијих. Неке од њих сам стигао да упознам. Са некима сам чак и плесао. Са некима се чак и саплео па скоро пољубио.

Ипак, ниједна од њих нема срце велико као комбајн. Као велики, црвени комбајн у грудима који ради по читав дан и нервира све около.

Нико нема твоје срце. Једино у којем бих ја, овакав клипан, могао да станем. •

© Миодраг Стошић