Razgovor sa Nemanjom Rotarom, autorom knjige „Sutradan posle detinjstva“

„Sutradan posle detinjstva“ – #Lečenje u 6 koraka

„Ja mislim da se mi umetnošću lečimo od života, svako na svoj način“ – Mika Antić.

Nemanja Rotar

1. Nemanja, ono što ne/zna veliki broj ljudi je da je Mika Antić Vaš ujak? S obzirom da je poezija zapostavljena književna vrsta u današnje vreme, zvuči neverovatno da stranica Mike Antića na Fejsbuku ima više od trista hiljada obožavalaca! Kako to objašnjavate?

– U prvi mah to, zbilja, deluje paradoksalno, međutim, ako pažljivije sagledamo čitav kontekst vremena u kome živimo, onda nam ta svojevrsna žudnja za Antićem i neće biti toliko neobična. Pre svega, Mika je u svojoj poeziji, a i u životu, tragao za nečim neobičnim, izvan svakodnevne rutine i banalnosti, govorio je o nežnosti, ljubavi, detinjstvu, šaputao je klincima na uvo dok se spremaju na spavanje važne istine o odrastanju, posmatrao je ptice i njihove letove i od toga stvarao mitove. Obraćao se čitaocima razumljivim jezikom poezije, nasuprot mnoštvu čak i kvalitetnih pesnika koji su utonuli u hermetizam i krajnju nečitljivost, bežeći od predvidljivosti, patetike i ponavljanja. I to u mnogome objašnjava zašto baš Antić, a ne neko drugi. Ljudi su danas željni ljubavi, nežnosti, nevinosti i spokoja. Takođe, ljudima treba neko ko osporava svakodnevne trivijalnosti, brutalnosti i zloće vremena u kome bitišemo, a to nam saopštava na jedan rafiniran i nepretenciozan način.

2. Mika Antić spajao nespojivo. Gostovao je na osmomartovskim koncertima Tome Zdravkovića u Domu sindikata. Šta je povezivalo ovo dvoje velikih „nespojivih“ umetnika?

– Toma Zdravković je bio boem poput Mike. Družio sa pravim umetnicima i intelektualcima onoga vremena. Tada je i sama estrada bila posve drugačija nego danas. Nije bila stecište nemorala, kriminala i pornografije. Onda je trebalo da budete prvenstveno dobar pevač kako biste uspeli, a danas je „biti dobar pevač“ tek jedna u nizu stavki koju morate ostvariti i nije na prvom mestu. Estradu je kao i sve oblasti društva prekrio debeli sloj primitivizma. Kao društvo smo se generalno poprostačili. Onda publici nije smetalo da im se u sred koncerta zvezde narodne muzike obrati pesnik, danas je to nezamislivo. Svima bi bilo neprijatno: i publici i pesniku i pevaču, pošto više nema nikakvih dodirnih tačaka između ovih sfera umetničkog stvaranja, sada su to apsolutno paralelni svetovi. Antićevi nastupi na koncertima Tome Zdravkovića svedoče da je nekada postojao izgrađen sistem vrednosti u koji se verovalo. Danas se jedino veruje još novcu i zbog njega su pojedinci spremni na sve.

Nemanja Rotar - Sutradan posle detinjstva3. Da li se slažete sa Preverom kada kaže da „Sve velike stvari dolaze iz provincije“?

– Mislim da je Srbija odvek bila nepravedno pritisnuta beogradizacijom. To znači da sve što je vredno života treba i može da se dogodi jedino u glavnom gradu. Po meni su to gluposti. Video sam u životu prestonice toliko provincijalizma i palanačke logike u ponašanju i razmišljanju ljudi, i to mahom obrazovanog sveta, kao nigde na periferiji ove zemlje. I nije tačno da se diljem Srbije ne događaju važne stvari. Svaka sredina ima svoje velike stvaraoce koji su dostojni, ne samo Beograda, već bilo koje Evropske metropole.

4. Pišući biografiju o drugima, u stvari malo pišemo i o sebi. Zar ne?

– Moja knjiga je u svojoj osnovi zamišljena da bude žanrovski teško odrediva. To je delom biografija o Miki Antiću, ali delom i autobiografija o mom odrastanju u jednoj zemlji, koje više nema i jednom bezbrižnom vremenu koga, takođe više nema. Sećajući se svog detinjstva, dragih ljudi i događaja, nisam mogao a da zaobiđem ujaka pesnika, slikara, sineastu, vagabunda… Na kraju, mislim da bez obzira o čemu god mi pisali, uvek, ali uvek pišemo zapravo o sebi.

5. Koliko je Vama bitan Jug (zemlje ove naše), Miki, porodici…?

– Volim Jug. Deo svojih korena vučem iz Bosilegrada. Vojni rok sam služio u Leskovcu i Nišu. Imam odatle divne uspomene. Ponekad sa porodicom otputujem do Vlasinskog jezera i jednog malog sela po imenu Božica i uživam u netaknutoj prirodi, brdima koja su nežno zaravljena kao da su naslikana rukom kakvog majstora. To je jedan pitomi kraj usred planinskih venaca. I ljudi sa tog krajnjeg Juga su blagi, srdačni, talentovani i vredni… Takav je bio i moj deda Nenko, rodom iz Bosilegrada.

6. Ono što sam zapazila čitajući Miku svih ovih godina da je on čulni pisac i da kažem umetnik, koji je poseban značaj pridavao kafanama. Gde je i kako nestala „Mikina“ kafana?

– Kafane su nestale skoro sve. Zapravo, nestao je duh boemije i stare srpske kafane. Tradicija kafanskog druženja u nas je poprilično duga. Sve do XX veka, pored državnih nadleštva, kafane su bile jedino mesto javnog društvenog života. U njima su se sklapali poslovi, prodavala imanja, držali sastanci, kovale zavere, birale vlade i gradske uprave, držali protestni skupovi i zborovi, radili partijski štabovi, tu su se nudili i tražili radnici, ali i držale pozorišne predstave, pisala pisma, oplakivale nesrećne ljubavi, u kafanama se tražilo životne utehe. Sve do raspada Jugoslavije, umetnička boemija opseda kafane. U njima vri od ideja, kazivanja, pesama, nesputanog umetničkog života. Kasnije, društveni život se seli iz kafane. Ona postaje restoran ili kafić, sa skupocenim, ali obavezno kičerskim enterijerom, i preglasnom muzikom. To nije i ne može biti mesto u kome bi se pesnik, odnosno boem dobro osećao. Danas ljudi izlaze u šoping molove. Kupuju efemerne stvari i žive efemerne živote. Nema tu mesta za poeziju i razuzdane duhove, romantičare i sanjare. U današnjim tržnim centrima caruje banalnost. Sa gašenjem duha boemije, gasi se i zelja za druženjem, pa tako pisci usamljeni vode svoje bitke. Postoji još cehovsko udruživanje ali se ono svelo na pribavljanje moći, novca i političkog uticija.

Nemanja Rotar - Mikina razglednica

Razgovor vodila: Ana Cvetanović


Ana CvetanovićO Ani Cvetanović

Dolazi iz virtuelnog sveta.

Životni moto: Sve u moje vreme!

Ljudima su potrebni autoriteti za postavljanje prioriteta je „anina“ spoznaja i zaštićena misao!