„Сутрадан после детињства“ – #Lečenje у 6 корака

„Ја мислим да се ми уметношћу лечимо од живота, свако на свој начин“ – Мика Антић.

1. Немања, оно што не/зна велики број људи је да је Мика Антић Ваш ујак? С обзиром да је поезија запостављена књижевна врста у данашње време, звучи невероватно да страница Мике Антића на Фејсбуку има више од триста хиљада обожавалаца! Како то објашњавате?

– У први мах то, збиља, делује парадоксално, међутим, ако пажљивије сагледамо читав контекст времена у коме живимо, онда нам та својеврсна жудња за Антићем и неће бити толико необична. Пре свега, Мика је у својој поезији, а и у животу, трагао за нечим необичним, изван свакодневне рутине и баналности, говорио је о нежности, љубави, детињству, шапутао је клинцима на уво док се спремају на спавање важне истине о одрастању, посматрао је птице и њихове летове и од тога стварао митове. Обраћао се читаоцима разумљивим језиком поезије, насупрот мноштву чак и квалитетних песника који су утонули у херметизам и крајњу нечитљивост, бежећи од предвидљивости, патетике и понављања. И то у многоме објашњава зашто баш Антић, а не неко други. Људи су данас жељни љубави, нежности, невиности и спокоја. Такође, људима треба неко ко оспорава свакодневне тривијалности, бруталности и злоће времена у коме битишемо, а то нам саопштава на један рафиниран и непретенциозан начин.

2. Мика Антић спајао неспојиво. Гостовао је на осмомартовским концертима Томе Здравковића у Дому синдиката. Шта је повезивало ово двоје великих „неспојивих“ уметника?

– Тома Здравковић је био боем попут Мике. Дружио са правим уметницима и интелектуалцима онога времена. Тада је и сама естрада била посве другачија него данас. Није била стециште неморала, криминала и порнографије. Онда је требало да будете првенствено добар певач како бисте успели, а данас је „бити добар певач“ тек једна у низу ставки коју морате остварити и није на првом месту. Естраду је као и све области друштва прекрио дебели слој примитивизма. Као друштво смо се генерално попростачили. Онда публици није сметало да им се у сред концерта звезде народне музике обрати песник, данас је то незамисливо. Свима би било непријатно: и публици и песнику и певачу, пошто више нема никаквих додирних тачака између ових сфера уметничког стварања, сада су то апсолутно паралелни светови. Антићеви наступи на концертима Томе Здравковића сведоче да је некада постојао изграђен систем вредности у који се веровало. Данас се једино верује још новцу и због њега су појединци спремни на све.

3. Да ли се слажете са Превером када каже да „Све велике ствари долазе из провинције“?

– Мислим да је Србија одвек била неправедно притиснута београдизацијом. То значи да све што је вредно живота треба и може да се догоди једино у главном граду. По мени су то глупости. Видео сам у животу престонице толико провинцијализма и паланачке логике у понашању и размишљању људи, и то махом образованог света, као нигде на периферији ове земље. И није тачно да се диљем Србије не догађају важне ствари. Свака средина има своје велике ствараоце који су достојни, не само Београда, већ било које Европске метрополе.

4. Пишући биографију о другима, у ствари мало пишемо и о себи. Зар не?

– Моја књига је у својој основи замишљена да буде жанровски тешко одредива. То је делом биографија о Мики Антићу, али делом и аутобиографија о мом одрастању у једној земљи, које више нема и једном безбрижном времену кога, такође више нема. Сећајући се свог детињства, драгих људи и догађаја, нисам могао а да заобиђем ујака песника, сликара, синеасту, вагабунда… На крају, мислим да без обзира о чему год ми писали, увек, али увек пишемо заправо о себи.

5. Колико је Вама битан Југ (земље ове наше), Мики, породици…?

– Волим Југ. Део својих корена вучем из Босилеграда. Војни рок сам служио у Лесковцу и Нишу. Имам одатле дивне успомене. Понекад са породицом отпутујем до Власинског језера и једног малог села по имену Божица и уживам у нетакнутој природи, брдима која су нежно зарављена као да су насликана руком каквог мајстора. То је један питоми крај усред планинских венаца. И људи са тог крајњег Југа су благи, срдачни, талентовани и вредни… Такав је био и мој деда Ненко, родом из Босилеграда.

6. Оно што сам запазила читајући Мику свих ових година да је он чулни писац и да кажем уметник, који је посебан значај придавао кафанама. Где је и како нестала „Микина“ кафана?

– Кафане су нестале скоро све. Заправо, нестао је дух боемије и старе српске кафане. Традиција кафанског дружења у нас је поприлично дуга. Све до XX века, поред државних надлештва, кафане су биле једино место јавног друштвеног живота. У њима су се склапали послови, продавала имања, држали састанци, ковале завере, бирале владе и градске управе, држали протестни скупови и зборови, радили партијски штабови, ту су се нудили и тражили радници, али и држале позоришне представе, писала писма, оплакивале несрећне љубави, у кафанама се тражило животне утехе. Све до распада Југославије, уметничка боемија опседа кафане. У њима ври од идеја, казивања, песама, неспутаног уметничког живота. Касније, друштвени живот се сели из кафане. Она постаје ресторан или кафић, са скупоценим, али обавезно кичерским ентеријером, и прегласном музиком. То није и не може бити место у коме би се песник, односно боем добро осећао. Данас људи излазе у шопинг молове. Купују ефемерне ствари и живе ефемерне животе. Нема ту места за поезију и разуздане духове, романтичаре и сањаре. У данашњим тржним центрима царује баналност. Са гашењем духа боемије, гаси се и зеља за дружењем, па тако писци усамљени воде своје битке. Постоји још цеховско удруживање али се оно свело на прибављање моћи, новца и политичког утиција.

Разговор водила: Ана Цветановић

О Ани Цветановић

Долази из виртуелног света.

Животни мото: Све у моје време!

Људима су потребни ауторитети за постављање приоритета је „анина“ спознаја и заштићена мисао!