Случај | Зоран Спасојевић

Жак је живео сам. Није имао ни кучета ни мачета. „Шта ће ми“, говорио би сам себи.

Посматрао је госпође за суседним столом, али оне га не погледаше ниједном. „Нису неке“, закључи.

Замишљао је немирну децу како јуре око њега у парку. Покушавао је да их смири, али она нису обраћала пажњу на њега. Одмахнуо је руком. „Данашња деца су немогућа“, рече гласно.

Жак је маштао о пријатељима. Чекао би их у граду, кафани или на радном месту. Нико му није прилазио. „Људи данас не желе да се друже“, размишљао би.

Нестало је струје и Жак није могао да чита. Прелиставао је књигу у мраку. Тако је прошла вечност. Онда је стигла струја.

Ишао је улицом и угледао нову умрлицу на бандери. Стаде да погледа чија је. Радује се. „Још увек сам жив“, помисли.

Из Жаковог стана избијао је смрад. „Особа је преминула сама и на извесно време била запостављена, услед чега је завршила у трагичном стању“, рекоше.

Специјални чистачи избацују намештај, некакве даске, кутије одеће, шерпе, лонце, разне кућевне ситнице, стотинак грамофонских плоча, старих, на 78 обртаја, без заштитног омота и фотографије у пожутелој картонској кутији од ципела марке “бата”. Све то сада нестаје у чељустима ђубретарског камиона.

„Грехота, господо“, кажем.

„Самотна смрт, господине. Нема коме да остане“, рекоше. •

© Зоран Спасојевић