Представљање књиге поезије
Пустињске песме | Веселин Мишнић
(Индустрија књига, Београд 2016.)
Пред нама је сасвим нова књига поезије Веселина Мишнића. Ова махом љубавна поезија настајала је у периоду од петнаест година, почев од двехиљадите наовамо. Циклуси песама откривају и период њиховог настанка, што јасно указује да Мишнић није журио. Мишнић као и многи његови савременици није одолео искушењу експеримента и трагалашта, ипак није срљао по сваку цену у непознато. Занатска префињеност, лирика као полазишна основа, без које се о љубави певати не може, красе и ову Мишнићеву песничку књигу. Мишнић не жели по сваку цену да наиђе на допадање, њему је много важније да се читалац емотивно препознао у некој од његових песама.
Верујемо да широј читалачкој јавности није остало непримећено да је Веселин Мишнић, иако свестране књижевне оријентације, као песник префињене мисаоне и проживљене лирике, врло рано ушао у најпознатију и славну едицију: БИБЛИОТЕКА ЛЕПЕ ПОЕЗИЈЕ, у то време као најмлађи наш стваралац. Поменимо само неке од великана светске и наше поезије, који су тих година објављени у овој престижној едицији: Јесењин, Блез Сандрар, Луј Арагон, Пол Елијар, Превер, Лорка, Пабло Неруда, а од песника са ових простора само неколицина: Станислав Винавер, Раде Драинац, Либеро Маркони и Веселин Мишнић. Мишнић је попут Рембоа, рано сазревао као песник, о чему је најбоље и надахнуто, рекли бисмо пророчки и најискреније писао Мирослав Мика Антић. „Постоји наша унутрашња природа која се неда изневерити и Мишнић, хтео не хтео, остаје сопствени глас међу гласовима, једна графолошка усамљеност, један сопствени пут у непознато и немогуће. Ово без сумње није поезија само садашњег времена, већ ехо неког говора који се међу зубима и на језику наслућује као артикулација онога што се тек припрема у једно сутра које долази. Овај литерарни пасош Веселин Мишнића има визу за многа времена, многе просторе и многа кретања“, пише Мика Антић у поговору једне ране Мишнићеве песничке књиге. •
Књига „Пустињске песме“ се састоји из четири циклуса: „Пустињске песме“ – циклус настао 2014. године, „Јесен заувек“, „Сеча звезда“ и „Записи испод коже“, на око 140 страна. Као приказ из сваког циклуса издвајамо по једну песму:
ПУСТИЊА ЈЕ МЕТА
КОЈА СЕ НЕ ПРОМАШУЈЕ
Ничу оазе
и нежне фатаморгане
Из тишине исконске
номади по песку вуку невидљиве шаторе
Самоћу векова вуку
И верују
да кап воде
из центра земље
коју камила осети
само једна кап
може жеђ читаве пустиње угасити
Номади Драга никога не лове
У пустињи док живе
вода их из песка проналази
Они се хране непролазном глађу
и тако преживљавају
Понекад у доколици
неко стрелу
неко лук
из потаје вади
и нишани у време
којег на претек има
Ја сам све то
И пре ове приче знао
Затегни лук у грудима
Одапни стрелу која ти срце трује
и чекај љубави моја
Чекај ме
јер пустиња је мета
која се не промашује
ОПРОШТАЈ ОД ГОВОРНИКА
Изгорео сам у чељустима једне мртве речи
Међу зубима заиграо опроштајно коло
Запао у душник пролазности
Запевао уз ропац који дави једно спокојно одумирање
Био у свему где ме никада није било
Киснуо на киши у обући од пркоса
У одећи од кострети дангубио
Био сам снага ветру
Свежина ваздуху
Радост пролећу
Био сам
Био
И студен зими сам потом био
И кад је затребало
Био сам такође и онај који се не помера
из загробне тишине
Онај који вечност нуди на тасу пролазности
Био сам огањ који пали свећу свецу заштитнику
Нудио све што сам имао за једно големо ништа
Тек да бесплатно није
И добијао крв врелију од лаве
У пола цене
У пола времена
У пола живота
И још понешто онако узгред добијао
Мале болештине да лече велике снове
Гомилао
Прећутане радости одбегле из успомена
Добијао вечност коју једино живот
није хтео да купи за себе
А знао сам
Узалуд се браним
Нисам мртав
викао сам док је црквено звоно
тукло најављујући нешто што није могло доћи
Венци и цвеће су се мимоилазили
Нико није разумео зашто неки људи долазе и одлазе
А онда је онај који је имао право да речи збраја
узвикнуо
Господо останите присебни и своји
Овде се умножава шапат губитника
Чујмо и почујмо
Дошло је време
да нам и тишина нешто важно каже
ТРАГОМ ПЕПЕЛА
Јеси ли ме икад волела
Пре ове шаке пепела
Што ће безгласјем да јурне
У тамно ждрело урне.
Јеси ли ил ниси реци ми
Као што су преци ми
Због нечије туђе драгане
пребегли у ове забране.
Па се и сада вијају
И ту и тамо клијају
Препуни танушне крепости
донете из давне прошлости
Видела си ратника жреца
Да клечи испред свеца
И моли опроштај за грехе
Зачете испод стрехе
Неке колибе ил куће
Расуте у беспуће
Јер љубав је анатема
Има је је или нема
Нема је или има
Увек у облацима
И где год да се дође
Љубав пре свега прође
Остане понека скаска
Невешто скинута маска
Са лица пролазности
И опет беле кости
И онај црни траг
Што га је неко драг
Расуо попут пепела
Што буја насред чела
И шта год да буде биће
Неком и нечем покриће
Само голему сету
С пепелом распи по свету
Нико признати неће
Док се ново распеће
У некој дивној тишини
Рањеном срцу извини
Истина је каткад проста
Ко лице незваног госта
А пепео попут иња
Ромиња пада ромиња
ЗАБОРАВ ЈЕ НЕШТО
ШТО СЕ ДУГО ПАМТИ
Заборав је нешто што се дуго памти
Као тиха ватра тиња у подсвести
У сновима чешће но на јави пламти
Трајно нас прогања Скоро из обести
Заборав је клица надчулнога зрења
Семе које храни пустош и празнину
Колевка тишине темељ подозрења
Зачет у беспућу или древном вину
Мамурлуком мажен као крилом птице
Заборав се мрести у самом беспућу
Прогони нас свуда Трајно немилице
Сумњом прихрањује душу умирућу
Тек кад младост мине најави се криком
У неко свитање које ноћ порађа
Збуњени спознањем Занети смо сликом
Новог заборава И трајног безнађа
На крају немоћно одмахнемо руком
Сећању што гасне упутимо прекор
Клонемо безвољно и са тешком муком
Прихватимо јаву ко предсмртни декор
Можда једног дана памћење се тргне
Из дремежа што је векове будио
И сећањем блесне И заборав свргне
Са престола таме што је смрт нудио
Великој тишини бука не помаже
Да се разбашкари у раној младости
Заборав је тамом трајно унакажен
Расуо се свуда ко звериње кости
Заборав је нешто што се дуго памти
Као тиха ватра тиња у подсвести
У сновима чешће но на јави пламти
Трајно нас прогања Скоро из обести
| ВЕСЕЛИН МИШНИЋ пише поезију, афоризме, есеје, приповетке и романе. Живео је у Мојковцу, Цетињу, Бечу, а сада у Београду. Он је атипичан у сваком погледу, од начина живота, односа према књижевном раду, појавности. „Писац је вечито млад само у својим књигама. Умире и васкрсава од књиге до књиге. И ја се обнављам после сваке нове књиге. Моју боемију не разуме нико, а понајмање је ја разумем“, каже Мишнић.
Мишнић је писац који збуњује како своје фанове, тако и посленике критичке мисли. Он је читан, и он је писац чије се књиге носе уз себе, који се преписује и цитира. Критичари га са разлогом сврставају у ону, заиста ретку групу, писаца универзалиста. Објавио је до сада преко тридесет књига у различитим књижевним жанровима. Роман је његова главна преокупација. Песма је старозаветна обавеза. Приповетка, интермецо између сна и јаве, увек увод у нови роман. Афоризам, бисер који мами лепотом и ретко се налази. Есеј, филозофски и мисаони замах који се и код Мишнића простире читавим његовим стваралаштвом, као што се проналази у Андрићевим, Сабатовим, Фуентесовим, Дучићевим, Кишовим, и понајвише Сиорановим вилајетним оставштинама. Мишнић тумара овим лавиринтима неизрецивог, ношен властитом причом. За њега је поетика у свему, чега год се дотакне. Понајвише у животу самом. То је пут, како он каже, који њега прихвата, води и препознаје. Он је тада само смерни трагалац и ризничар непредвидивости. Све остало је у рукама и поседу оног Матићевог „Господина Случаја“. Понекад је „Господин Случај“ друго Мишнићево име. |
| БИБЛИОГРАФИЈА
Веселин Мишнић је до сада објавио следеће књиге: ПОЕЗИЈА
ПРИПОВЕТКЕ
РОМАНИ
ЕСЕЈИ
АФОРИЗМИ
Писац живи и ствара у Београду. |
