Ново Смедерево | Александар Новаковић

(Књижевна радионица Рашић, 2016.)

Смех помало застаје у грлу читаоцу који сагледа Србију у кривом огледалу ове урнебесно забавне, духовите и безобразне антиутопије. Али нека то читаоца не одврати од ‘Новог Смедерева’, јер ова бујно измаштана визија наше алтернативне будућности литерарним небом весело језди управо на леђима разумевања данашње стварности у којој живимо. Зато нам ‘Ново Смедерево’ ваља читати и у памет се узети, да га ускоро не бисмо уистину зидали!

Пише: Саша Ћирић

Књига која је потребна Србији колико и Србија њој, као криво огледало и као камен око врата.

У овој су се књизи срећно сустекли образовање и ауторски афинитети аутора, Александра Новаковића (Београд, 1975): знање историчара, критички став и склоност афоризму. За разлику од претходног романа ‘Вођа’, награђеног 2010. године ВБЗ-овом наградом, у коме подсећање на милитаристичко наличје Србије у доба балканских ратова није пратила доследност изабране реалистичке мотивације, па су ликови испали више моралистичко-повесни модели, у ‘Новом Смедереву’ све је дошло на своје. Сатиричка травестија која асоцира на посебан меланж костимиране карневализације, рецимо британског серијала ‘Blackadder’ (‘Црна Гуја’) и комичке субверзије нових руских класика Владимира Сорокина и Виктора Пељевина. Управо са Сорокиновим романом ‘Телурија’ Новаковић дели основну замисао своје наизглед дистопије, смештене у Србију године 2030: свет, посебно Европа, неповратно је похрлио у нови средњи век, националне државе су распарчане на војводства и грофовије, обнавља се племство, а некад транзициони губитници постају, разуме се, кметови.

Сатирички обрт код Новаковића иде завртањ више, његов лик деспот Банковић, сурогатна мимикрија историјског Ђурђа Бранковића (владао 1427-1456), уистину влада деспотски, таман као Ричард Трећи, Макбет, Болтонови и кнез Милош Обреновић заједно. Али он је поклоник вере у обнављање историје, па самим тим жели да стање ствари врати (новосрпски речено: уприподоби) на изворни поредак. Тако, Београд враћа Угрима, као и Војводину, и поново подиже Смедерево, свој престони град на Дунаву. Комичка субверзивност лежи у извртању на наличје два националистичка фантазма: златни средњи век је златан само у главама које неспутано маштају, а његова позлата не обухвата територијалну протежност саобразну митоманским фиксацијама.

‘Ново Смедерево’ се фино наслања на неколико домаћих књижних врста, од путописа странаца по балканским земљама у 18. и 19. веку, аутобиографске књиге Нићифора Нинковића ‘Жизниописанија моја’, личног бербера Милоша Обреновића и лекара, преко сатира Радоја Домановића, све до лудичких мистификација Светислава Басаре. У ствари, ‘Ново Смедерево’ највише кореспондира са Домановићевом ‘Страдијом’ (обавезно уврстити у лектиру и у Хрватској), дистопијском земљом којом владају жандарми, доушници и самодршци, док је становништво ропски послушно и накићено разноврсним ордењем.

По степену невоља и беде које је Новаковић навалио на Србију блиске будућности, ова књига несумњиво иде у ред аутошовинистичких оргија, што је омиљен термин надутих кербера вечито угрожене српске културе & нације. А није да се и наци-браниоци, културсамозванци, нису нашли као мета поспрдне Новаковићеве критике, један као агресивни чувар и чистач мермерне главе Константина Великог (Дејан Стојиљковић), други као јуродиви алкохоличар, чврсторукаш и самомрзилац (Владимир Кецмановић). И у ‘Новом Смедереву’ пропламсава који зрачак отпора, хајдучки амбигвалан и, наравно, јалов. Немогуће је не приметити да је споредном лику Новака Алексића (осећамо ли ту прст анаграма) аутор подарио благородне црте своје, као и оријашку снагу, избегавши да се поистовети са наратором, Борисом Даневим, бугарском избеглицом.

Почетак књиге је динамичнији од њеног другог дела, када путописно-road movie штимунг настављају донекле предвидљиве перипетије и сплетке на деспотовом двору, где наратор постаје саветник за бугарска питања. Језик хумора је синкретичан, спаја архаизме и текући сленг и креира каламбуре некад проницљиво необичне, некад на нивоу скеча у ситкому. Уопште, та количина зверстава и порнографије, те аналне фиксације и фобије, као идеалан десадовски спој Ероса и Танатоса, текст приближавају нискомиметској лакрдији, као другом полу семантике текста који стоји насупрот амплифицираној друштвеној критици. Ни чиста лакрдија ни трагичка опомена, горки хумор (bitter-lemon смех) као вентил фрустрације што се у Србији ништа суштински не мења, сем на горе и на старо. Књига која је потребна Србији колико и Србија њој, као криво огледало и као камен око врата.

(portalnovosti.com)

НАРУЧИВАЊЕ КЊИГЕ