Не веруј речима | Јелена Миленковић Младеновић

(Књижевно-уметничка асоцијација „Артија“ – друго издање, 2016.)

Роман „Не веруј речима“ Јелене Миленковић Младеновић стигао је до другог издања, што је резултат све веће пажње читалаца коју изазива овај чудесни роман, без икакве медијске помпе и скупих реклама, већ на препоруку – од уста до уста.

У односу на прво издање, друго доноси поговор-рецензију сценаристкиње и колумнисткиње Александре Мијовић Ање, а наместо рецензије из претходног издања ту је одлично скенирање романа кроз приказ новинарке и песникиње Мирјане Филиповић из Шапца, који је премијерно био прочитан на промоцији књиге у Шапцу. У другом издању се налази и бонус текст „Пустите људе који вас неће“, посвећен Драгани Спасић.

За све оне који имају прво издање, ево свега новог што доноси друго:

РОМАН О ТЕШКО ОСТВАРЉИВОЈ ДРУГОЈ ШАНСИ

„Спасавај се! Удри томахавком по предрасудама у сопственој глави, почисти смеће из ставова, откриј да још увек имаш срце и викни: Нећу, бре! Свима који су те убедили да си безбедан док си миш.“

Роман „Не веруј речима“ је врло специфичан. Не постоји дело овакве композиције у српској књижевности. И због тога је врло вредан. Пасионирани сам читач, гутам књиге свакодневно. Али овај роман не може да се савлада олако. То није књига која се прочита у једном даху. Она мора да се остави на пар дана, да добро промислите о оном што сте прочитали. Једино тако јој се можете посветити на прави начин. Увек кад читам, већ код првог поглавља размишљам шта ће бити на крају. Често у току самог читања пресипам у глави разне могућности завршетка. Знам, и мене то нервира, јер никад се потпуно не препустим књизи. Увек ми се роје у глави разни, могући смерови приче и страх да ћу крај назрети. У овом роману буквално до последње главе нисам успела одгонетнути свршетак и то је, што се мене тиче, доказ да је ауторка извојевала пун погодак. Књига се бави свим аспектима људских надања и неостварених жеља. Кроз плејаду измишљених, а и добро познатих ликова, ауторка не заборавља да обради ама баш све недоумице с којима се сусреће људска психа.

О људима и Богу: „Натакли су завесе на прозоре. Крију се једни од других. Не шетају голи, не диве се ником осим себи. Можда је требало да останемо дуже. Били би им добри богови. Ми, у ствари, никада нисмо отишли из света Људи. Само смо се претворили у њихову последњу мисао пред значајна дела. Све су нас спојили у један лик и моле нам се. Више верују нама него себи. Трансформисали су нас у бол који се срећно болује.“

О страху: „Зашто је добро да се бежи? Бег је за кукавице. То су они који не треба да будемо, ако питате васпитање. И они који смо повремено, ако питате наше родитеље. Они који обавезно постанемо, ако питате живот. И баш они који нисмо, ако питате нас.“

О жени: „Таква је жена. Ако је не пустиш да сазри, нећеш јој знати прави укус. Неочекивано опојан. Љутина испод жестоке ароме… Ако сама себе не пусти да сазри, жена је попут белог бибера. Скоро па довршена. Помало воћна, помало љута. Између сврхе и жеља. Никада задовољна, са сталном, изједајућом мрвом празнине у оџивљавању пуних садржаја.“

О љубави: „Љубав је за довољно храбре – да се не уплаше кад је нађу, и за довољно јаке – да преживе ако је нема; Разуме ли те кад ћутиш? Ућути ли кад ти треба самоћа? Одричеш ли се самоће ради ње? О чему маштате кад се гледате у очи? Нестане ли тада све осим вас двоје? Гледате ли се икад у очи осим кад се свађате? Онако дуго, без паузе, без речи, док под плексусом певају папагаји?“

О разочарању: „Бескрајно пута умреш у очима које волиш. Кад не приметиш нову хаљину. Стару бол. Кад ћутиш, кад прећутиш, кад одћутиш.“

Још само ово да додам: занимљива чињеница је да ни добро обликоване ауторкине карактере такође не можете повезати све до тог великог финала и тек тада ће Вам се сви делови те слагалице скоцкати сваки на своје место. Колико год сам била потпуно збуњена читајући, са прочитаним крајем све је коначно имало смисла. Сложићете се да ништа слично скоро нисте држали у рукама. Према томе, изволите!

Александра Мијовић – Ања
сценаристкиња и колумнисткиња

РОМАН ЖЕНЕ КОЈА СЕ НЕ БОЈИ

Јелена Миленковић Младеновић, писац по вокацији, на савременој српској књижевној сцени се појавила прошле године романом који је насловила „Не веруј речима“. Ауторка не верује оним речима које се свакодневно претенциозно сервирају, у потрази је за њиховим дубљим значањем, оним неизреченим, које би се могло и прећутати, али речито. Иначе, итекако познаје моћ и снагу речи, којима се користи лако и сигурно, без подилажења општеприхваћеним нормама, без назнаке потраге за спасом у колотечини и ушушканости у свет већине, која је, увек, у криву. Она позива и прозива, као вечита тинејџерка, виче:

„Спасавај се! Удри томахавком по предрасудама у сопственој глави, почисти смеће из ставова, откриј да још увек имаш срце и викни: „Нећу, бре!“ свима који су те убедили да си безбедан само док си миш. Појави се где мислиш да не смеш, ризикуј, узвикуј или шапћи: одврни заврнуте славине! Чега се бојиш?! Осим да ћеш спасти правог себе у туђим слепим очима. Осим да ћеш постати херој у својим“.

Нема калкулисања са истином. Она је увек иста, само су различити углови на који је посматрамо, јер смо, како каже „Сви прављени од истих састојака, само другачије распоређених“. Свесна да даје своју поруку свету, која је самим тим, потпуно уникатна, отворено говори о патњи савременог човека – хомосексуалности, хомофобији, промискуитету, наркоманији, сваковрсним компромисима, феноменом љубави и издаје, и опет – љубави, која даје смисао „свету и свему светом“.

Њено промишљање је дубоко, гласно, и кад није позив на дијалог, увек га остварује са читаоцима, који хтели-не хтели, бивају увучени у рефлексије две паралелелне стварности. Један ниво приче је световни, са ликовима који живе српску реалност, мада, „умиру због бајки“. За други бисмо могли рећи да је сакрални само у иронији, више је то увођење грчких богова на сцену, али не на начин на који су антички трагичари радили у својим драмама – код њих би се „Бог из строја“ појављивао да разреши заплет који је превише сложен, него игре ради. У „оном „ свету у ком живе Зевс и Артемида, као главни протагонисти, а који се повремено спуштају у овај, да мало „закувају“ обичним смртницима, присутан је Фил Лајнот, први фронтмен групе Тин Лизи, Енди Ворхол, Катарина Медичи, Марија Антоанета, повремено Мика са Дорћола и други.

Данас, кад по пророчанству песника, сви пишу, не само поезију, и објављују своје писаније, које их аутоматски чини неприкосновеним арбитрима писане речи (у сопственим очима), право је освежење прочитати књигу некога ко је бистре и брзе памети као планински поток, бритке перцепције социјалног аспекта живота и изузетног дара за психолошку димензију људског, за детаље, суптилне нијансе, које остварује подједнако добро у дијалогу два лика, као и у интроспективном дијалогу човека са самим собом.

„Знате ли шта је Балкан? Стратиште. Ту су жртве-џелати. Не знају шта би хтели. Да буду сами, али да их неко подржава. Кад их подржава, да то ради из задовољства, не из морања. Ако примете морање, не објашњавају га аргументима, већ стреме да се ослободе, иако немају од кога, осим од сопствених слабости. Или да потчине, иако немају кога осим оних чија им је подршка потребна да би преживели.“

Иако је изаткан од прича, засебних и наизглед затворених целина, роман не губи из вида нит са почетка, шири се, разгранава пред нашим очима и изненађујуће, чак и нама, свиклим на читање, расплиће на послетку. И да није написала песму уместо биографије, која је врло речита биографија, чак и да није написала ниједну песму у животу, Јелена јесте песникиња. Њена реченица је поетична, повремено мелодична, а мелодија је, заборављају данашњи словослагачи, предуслов поезије.

„Црвено је боја зрелог бибера. Воћкаст, слаткаст укус, за разлику од црног бибера, убраног док још није сасвим зрео, па сушеног. Зато је и љут, прерано су га убрали. Ароматичан и јак. Чест. Црвени бибер је редак, на њега треба чекати. Стрпљиви добијају слаткоћу ретке биљке. Сви остали су убеђени да је бибер љут. Само љут. Неопходан, али љут. Љут јер није зрео“.

Овај роман би требало да буде обавезан приручник за тинејџере, да не забораве ко су, док одрастају, али и подсетник за све одрасле, који су, успут, одустали од себе, од снова, потрошени од преплашеног света. „Кукавице су за бег. То је оно што никад не бисмо, да нисмо морали. И оно што никад нећемо, осим кад нас јуре. Оно што презиремо, осим кад нас је баш брига“.

„Не веруј речима“ је роман жене која се не боји. Да воли. Јер, „љубав је за довољно храбре – да се не уплаше кад је нађу, и за довољно јаке – да преживе ако је нема.“

Мирјана Филиповић
новинарка и песникиња

ПУСТИТЕ ЉУДЕ КОЈИ ВАС НЕЋЕ

Пустите људе који вас неће.
Било да су рођаци, пријатељи или љубавници.
Пустите особе које вас неће, а једном су вас хтеле. Не боли то, само је мука.
Као, уосталом, све нејасно, неречено, недовршено.
Као свако безодговорно питање: зашто?!? Није до вас, иако вам се чини да сте понижени и преварени.
Никада није до вас.

Постоје само две могућности.

Прва је да сте се заволели.
Погледали једно у друго и видели шта бисте лепо могли имати, колико потпуни бисте могли бити заједно.
Онда сте се добро упознали. Тај други видео је колико сте бољи, јачи, посебнији.
Покушао је да вас прати па се саплитао.
Волећи вас, престајао је да воли себе. Од ваше љубави постајао је све мањи.
Нестао би у својим очима да није побегао од ваших.

Друга је да сте се заволели.
Погледали једно у друго и видели шта бисте лепо могли имати, колико потпуни бисте могли бити заједно.
Онда сте се добро упознали. Тај други видео је колико је бољи, јачи, посебнији.
Покушао је да вас наведе да га пратите ал’ се уморио од чекања.
Волећи вас, престајао је да воли себе. Због ваше љубави постајао је све мањи.
Нестао би у својим очима да није побегао од ваших.

А ви сте остали збуњени, рањени, издани. Очекивали сте објашњење које ће имати реалног смисла.
Које не постоји.
Временом можете постати огорчени и болесни од чекања.
Слепи за неког ваше мере чији осмех нећете видети од скраме успомена на зеницама.
Мислићете да волите јер не заборављате. У ствари, заборавићете да волите.

Пустите особе које вас неће, а једном су вас хтеле.
Не можете ви жалити за њима онолико колико оне жале за вама,
јер само кукавице које се плаше љубави остављају без речи.
И без речи, упропасте сопствене животе.
Не дајте да упропасте и ваш.

(Посв. Драгани Спасић)

Прво издање романа „Не веруј речима“ Јелене Миленковић Младеновић објављено је у октобру 2015. година и прва је књига у Едицији „Прозаик“ Библиотеке Артија.

(Извор: КУА „Артија“)