Издавач једним оком гледа у писца, другим у публику, а трећим у новчаник

Брехтовим издавачима није било лако с њим јер је стално мењао текст, Хесеа и његовог издавача Петера Зуркампа ујединио је заједнички отпор према нацизму, Рилке и Валзер у напетим односима.

Разлика између писца и коња је у томе што коњ не разуме језик оних који њиме тргују, мисао је коју је Макс Фриш поверио свом дневнику, а цитирао је издавач и пријатељ познатих писаца Зигфрид Унзелд у својој студији „Аутор и издавач” („Ултиматум“, превод Никола Б. Цветковић), о односу неколико познатих писаца: Хесеа, Брехта, Рилкеа и Валзера са њиховим издавачима. Још један од цитата „Лакше је са Христом ићи по облацима, него са издавачем кроз живот” говори у прилог томе да је однос писаца и издавача вечита борба супротности ствараоца и практичара, идеалисте и онога ко плива у светским пословима. Међутим, ова Унзелдова анализа показује да ствари нису тако црно-беле, да је сваки однос писца и издавача посебан, и да се ипак мири у стварима духа, на којима и почива.

Унзелд је држао предавања о свом позиву од 1968. до 1977. године, и приметио да је да се за представу о издавачу, у историји књижевности везују особине: богат, ауторитативан, спроводи цензуру, капиталистички је, да „пије шампањац из лобања изгладнелих писаца”. Да би показао вишезначну улогу издавача, Унзелд цитира и Алфреда Деблина, поред осталог аутора романа „Берлин Александерплац”, који је рекао: „Издавач једним оком гледа у писца, а другим у публику. Али, треће око, то око мудрости, непогрешиво гледа у новчаник”. Опредељујући се да стане иза одређеног дела, да га представи јавности, издавач га подржава својом идејношћу и својом, како каже Унзелд, „голом кожом, што ће важити све док је књига врста робе“.

Издавач Семјуел Фишер говорио је да је у почетку био опседнут зарадом, али да је касније схватио да: „Песник не ствара ради потребе публике. Што се његова природа особеније испољава, све му је теже да се јасније изражава. Наметнути публици нове вредности које она неће, то је најважнија и најлепша мисија издавача”.

Чувени издавач Петер Зуркамп, после једног сусрета са младим и још непознатим писцем, рекао је Унзелду нешто што је овај дуго памтио: „Запамтите једно: сваки је писац, па ма како млад он био, као стваралачка личност далеко изнад нас који овде седимо”. Тада је Зуркамп имао 62 године и велико искуство са ауторима.

– Ту причу испричао сам писцима наше издавачке куће, са којима сам био пријатељ. Они, међутим, нису хтели ни да чују о некој величини. Ми, дакле, живимо у времену у којем, према речима Валтера Бењамина, уметничко дело губи своју ауру, и треба да је изгуби, како би уместо „узвишеног” постало „корисно”, те обухватило и променило све нас. Писци своја дела стварају уз све веће одустајање од давања порука, још крајем седамдесетих, писао је Унзелд.

Однос Хесеа и његовог најважнијег издавача Петера Зуркампа ујединио је заједнички отпор према нацистичком режиму. Заједно су се борили против цензуре, а Зуркамп је априла 1944. године био ухапшен, оптужен за издају и пребачен у концентрациони логор Захсенхаузен. После рата, био је први немачки издавач који је добио енглеску лиценцу за даљи рад.

Да Брехтовим издавачима није било лако с њим потврдио је Виланд Херцфелде. Брехт је стално мењао текст, па је Зуркампу, после пишчеве смрти, било тешко да у његова Сабрана дела уврсти све верзије и руком писане измене. Издавач Кипенберг био је за Рилкеа пријатељ, саветник и стрпљива подршка у економским и животним проблемима, а како је писао Унзелд, однос Роберта Валзера и издавача његовог доба био је „врло напет“: „Ниједан други велики аутор немачког говорног подручја 20. века није имао тако разноврсне контакте са издавачким кућама свога доба као тај велики незнанац. Ни једном аутору, осим њему, није се десило да један или два његова рада објаве, а онда га напусте. Он је и кроз ово искуство постао велики песник и штићеник лечилишта Херизау“.

Често су улоге писца и издавача и у нашој средини испреплетене, неки писци уједно су уредници и издавачи, па и кроз објављивање књига могу да утичу на читалачки укус. Владислав Бајац, писац је и главни уредник „Геопоетике“, издавачке куће која је однеговала генерације читалаца, а истиче да сваку књигу и сам најпре види као читалац.

– И писац је пре свега читалац. И као издавач прилазим новој књизи са жељним очекивањем да у њој откријем нешто ново. У томе ме охрабрује искуство: књижевност још увек није исцрпла све своје неистражене могућности. Колико год нам се чинило да се у њој више нема шта да каже, срећом, нисмо у праву. То што сам писац само ми помаже, моје познавање литературе „изнутра“ главни је кључ откривања тих уметничких помака у писању књига. Чак мислим да тако у позитивном смислу „злоупотребљавам“ своју малу јавну мисију и знањем и укусом утичем на одржавање нивоа читања квалитетног штива. А то је рад за опште добро, сматра Бајац, додајући да му је лакше да као писац сарађује са својим уредницима, иако као уредник одваја уметничко дело од сваке списатељске сујете. Слично своју двојну улогу види и Игор Маројевић, писац и уредник у издавачкој кући „Лагуна“. Присећа се да је у „Лагуни“ наследио уредника Младена Весковића који је новоустановљену едицију „Медитерани“ отворио баш његовом књигом.

– Наравно, прво сам своје књиге избацио из едиције, а онда сам одлучио да не говорим јавно о књигама које уредим. Понекад се, стицајем околности, објави наслов који баш и није савршен и онда би га било неумесно хвалити или кудити. Ако сарађујете са Дејаном Папићем, који је мој послодавац већ десет година, онда вам је лако да постигнете коректан договор. Најбоље је ако ме рукопис или књига заинтересују као писца, читаоца и као уредника, али се то одједном дешава ретко. Трудим се да ми лични сензибилитет у процени рукописа буде на последњем месту, каже Игор Маројевић.

Ипак, и он истиче да више воли да ради са уредником као писац, него као уредник са различитим ауторима, иако већина писаца са којима сарађује усваја његове сугестије.

Писци су ипак најпажљивији читаоци, и када упуте похвалу другом аутору у њој се налази и жеља за умножавањем истомишљеника, који би свешћу могли да промене свет. Тако је Хесе хвалио Валзера: „Кад би овакви песници као што је Валзер припадали водећим умовима, не би било ратова. Када би он имао стотине хиљада читалаца, свет би био лепши. Но, без обзира какав је, свет је оправдан тиме што постоје људи као што је Валзер“.

Аутор: Марина Вулићевић
Илустрација: Драган Стојановић
(Политика, 7. јун 2016.)