Razgovor sa Pavicom Veljović

„Sizife, promeni ruku“ #damskiduhčovečice

Pavica Veljović

Razgovor sa Pavicom Veljović, autorkom knjige
aforizama „Sizife, promeni ruku“

1. Pavice, izuzetak ste od pravila da među aforističarima nema dama. Knjiga „Sizife, promeni ruku“ (zbirka aforizama) upravo je pokazala damski duh. Kako su to podneli „oni drugi“ i da li je „letelo perje“ zbog „aforističarskog pera“?

– Nije baš sasvim tačno da među aforističarima nema dama. Moram da istaknem upravo kako mi, novije generacije, ne smemo zaboraviti one koji su pre nas utemeljili aforizam i postavili temelje i nama koji ga danas gradimo. Među njima su Kraljica Natalija kao prva žena aforističar, a potom Danica Mašić, Vesna Denčić, Jasmina Bukva, Svjetlana Rašić i mnoge druge. „Sizife, promeni ruku“ je knjiga aforizama koji su najpre prikupljani duže od dve godine, potom detaljno i temeljno iščitavani, neki i korigovani kako bi dostigli ozbiljniji književni nivo da bi se tek nakon šestomesečne borbe sa tim delom posla uvrstili u knjigu. Nisam želela da se napravi nijedan propust niti da se makar i u najmanjoj reči dodirujem sa nečim ranije napisanim što se u aforizmu dešava ne tako retko i na tome je trebalo dosta dugo raditi. Moji počeci idu iz „Lige duhovitih“ koju je u to vreme vodio naš poznati aforističar i moj veoma drag kolega Goran Radosavljević iz Beograda. Tu upoznajem i Vladicu Milenkovića, satiričara iz Paraćina i svestranog umetnika, čija strogoća, nepristrasnost i izuzetan pošten odnos gradi naš budući poslovno prijateljski. On ujedno biva i urednik moje knjige i neko ko je temeljno radio na njoj, a to nam obezbeđuje poziciju ozbiljnih stvaralaca u aforizmu. Recenzent je bio izuzetni čovek, aforističar iz Bora Milen Milivojević, a korice po mojoj ideji uradio je naš priznati i poznati karikaturista i ilustrator Nikola Dragaš. Sa takvim timom ljudi nije bilo moguće izbeći uspeh i ja sam ga svim srcem prigrlila. Elem, nisam nešto posebno osporavana, zavredela sam poštovanje kolega i pre same knjige te sam kod onih koji su svestrani i bez predrasuda bivala objavljivana i pre nego što sam izgradila ime u afo-svetu. Zahvalnost za to dugujem Bojanu Ljubenoviću, Karlu Miniću, Vesni Denčić, časopisu „Afirmator“ i Tamari Lujak, Zozonu i „Blicu“… Kako nisam nešto posebno osporavana tako nisam ni legitimno priznata. Nikad od paora pop u svom selu, rekla bih, te sam tako češće bila gost na satirično-humorističkim dešavanjima mimo Srbije i Beograda nego tu gde sam stvaralac: u Bjeljini, Temišvaru, Smederevskoj Palanci, Paraćinu… Nije to ni zbog kvaliteta u radu, jer talenat i umeće ne može niko da mi ospori. Više su to one šeme veze i vezice, pa je tu ovaj moj otvoreni duh, za njim iskrenost, doslednost stavu da sve treba da bude pošteno… Kada je do mene dospela informacija da mi je izvesna nagrada izmakla samo zato jer je bila namenjena nekom drugom odmah sam postavila u glavi kako stvari stoje kada su konkursi i priznanja kvaliteta u pitanju. Više nije bilo šanse da me išta poljulja. Znaš kako: nemam dlake na jeziku, čovek sam, a to mi se najteže prašta. Usta ne zatvaram i kako ja mogu nekom valjati?! Ljudi vole ulizice i dodvorice, a ja eto samo hoću da budem stvaralac. Ne za nagrade i priznanja, jer sam najveće dobila: pohvale svojih čitalaca, svojih ljudi koji su uz mene od prvog dana. Veća nagrada od te nije mi ni potrebna.

2. Prateći Vas na blogu i društvenim mrežama, mogli smo da vidimo da je kućni duh veliki! Koliko je On bitan Vama, ljudima…?

– U podnožju svakog mog uspeha stoji snaga porodice! Veoma mi je važna ta energija koju mi međusobno imamo, vezanost i srčanost, ljubav i saosećanje. Deca, suprug, roditelji, moja sestra, moji prijatelji i moje kolege temelj su mojih uspeha. Tradicionalista sam, priznajem, ali ne onaj običajni starovremenski već ovaj iskreni, domaćinski: ako je zdrava porodica snaga nemojmo je slamati. Kada neko želi da uništi jedan narod onda on napada četiri njegove karike: jezik, kulturu, umetnost i porodicu. Srčano se borim na svaki način da ove četiri karike očuvam čvrstima smatrajući da mi kao pojedinci, neka nas je i malo, možemo mnogo da učinimo ako ne dozvolimo, ako se borimo protiv nečega što nas generalno vodi ka uništenju.

3. Pavica Veljović je:
a) Pesnik
b) Esejista
c) Romanopisac
d) Ili pod #Tobogan misli?

– Pavica je umetnik slobodnog duha, najiskrenije rečeno. Još iskrenije: mogu da budem šta god poželim u zavisnosti od toga na koju stranu me srce i misao odvuku. Pisanu reč jako volim i nikada sebe nisam stavljala u okvire samo jednog stila niti jedne forme. Umetnički performans, ukoliko ne pišem nešto naručeno kao skečeve za TV izvođenje, zavisi od trenutka, inspiracije, onoga što me pokrenulo, nečega što smatram važnim i zanimljivim. Suštinski lako me je pročitati, jer sam pisac srca, ali nisam baš neko ko, sem u metafore i alegorije, umotava istinu. Štaviše veoma je ističem smatrajući da time širim svest ljudi, da oplemenjujem srca i da činim nešto humano u smeru pozitivnih promena. Dakle, Pavica je sve: pesma – kada je pokrene boemština u njoj, aforizam – kada je „nagaze“ nepravde i muke naroda kome pripadam pa i sopstvene, humorista – kada želi da osmeh vrati svetu i ljudima, esejista – kada putuje u i mimo sebe dotičući život sa svih njegovih strana, scenarista – kada se uskovitlaju uloge u glavi i okruženju i romanopisac – po nagovoru i potrebi da svojoj deci i svojim čitaocima ostavi najvredniji deo sebe: dušu na papiru, jedan život i istinu. Svojoj deci sam obećala da nikada neću umreti, a mame ne smeju da lažu. Knjiga je najbolji način da svoje obećanje ispunim.

Pavica Veljović - Sizife, promeni ruku

4. Kako se osećate kada svoju misao, aforizam,.. pročitate na nekoj reklami, javnom prostoru,.. gde naravno niste potpisani, a kamoli plaćeni za tu vrstu „pozajmice“ bez pitanja? I kada se tome pridoda i „nepristojna ponuda“, pisati bez autorizacije za „neke“…

– Ovo je veoma osetljiva tema za mene. Kao neko ko je po karakteru pošten i veoma dosledan poštovanju kulturološko-vaspitnih normi smatram takve stvari izuzetnim propustom društva. Ne postoje adekvatne sankcije, jer ne postoji poštovanje u svesti „lopova“ niti on ima grižu savesti niti uvid u to da čini lošu stvar. Nikada neću naći opravdanje za one koji vas ne ispoštuju kao čoveka, kao autora ma na kom prostoru se dešavala krađa (najčešće je to internet prostor) i uvek ću apelovati da se u tom vidu desi promena. Meni bi bilo dovoljno da znam da nešto nije moje i da napišem „Autor nepoznat“. Dakle, nemam opravdanja za bilo koji oblik skrnavljenja bilo čijeg autorskog rada. Lopov je lopov i on to radi sa namerom, a ne slučajno. „Nepristojne ponude“ ne prihvatam i to znaju svi moji saradnici. Nedavno sam dobila ponudu da pišem roman izvesnom stvaraocu koji bi taj roman trebalo da objavi za priznatu izdavačku kuću. Još čuvam dokaze o razgovoru i celu prepisku! Žalosno je šta se dešava književnoj reči u Srbiji, za ostale destinacije sam neinformisana. Ja sam odbila, ali sam sigurna da će se naći neko manje korektan, neko ko manje voli i poštuje pisanu reč, čije moralne norme diktira cifra i da će ovaj narod po ko zna koji put biti izmanipulisan. Promiskuitet pisane reči. Žalosno.

5. Gde je „Sizif“ danas?

– „Sizif“ je još među narodom,a svoje putešestvije okončao je baš tamo gde treba. U Biblioteci „Milutin Bojić“, u Beogradu gde se dogodila poslednja promocija koju sam radila sa svojom knjigom. Smatram to apsolutnim uspehom i gradila sam ga postepeno, natenane, trudom, radom, zalaganjem i veoma posvećeno. Smatram velikom odgovornošću titulu pisca koju su mi kolege i čitaoci dodelili i želela sam da svakim svojim bivstvovanjem opravdam njihovo poverenje. Aforizmi inače ne podležu književnoj kritici, a ja sam eto od onih autorki koje su imale tu izuzetnu čast da knjigu analizira i iz ugla književnog kritičara opiše uvažena književnica, vizuelista, književna kritičarka, autorka mnogobrojnih knjiga, prevodilac i lektorka, gospođa Mirjana Marinšek Nikolić. Naravno da je karakteristika bila pozitivna. Pored toga, „Sizif“ je dobio i svoj prikaz u Književnim novinama zahvaljujući kolegi Adskom koji je bio fasciniran aforizmima. Ako izuzmem interesovanje brojnih čitalaca mogu reći da i nakon dve godine kada je knjiga objavljena, 2. avgusta 2014. u izdanju KUA „Artija“ iz Paraćina, čiji sam član dobrovoljno postala nakon postignutih brojnih zajedničkih uspeha na polju književnosti i širenja prave književne reči i njene promocije, postoji interesovanje za nju. Veoma sam srećna zbog toga! Zadatak pisca nije da postane slavan već večan. Kad umrem videću da li sam uspela.

6. „Poštene žene“ su danas…

– Aha, uzimaš moj aforizam za osnovu i ja sad treba da se zamerim svim tim divnim poštenim ženama današnjice čim zinem, ha-ha-ha. Šalim se. Poštena žena je svaka koja je bilo šta u životu učinila iz čiste ljubavi! U Srbiji su sve takve, jer se pošteno namučimo da rodimo i dignemo decu, da očuvamo dom, da budemo i stub i pregradni zid, mnoge su i mame i tate istovremeno. Poštene su sve one koje u današnjim pošastima društva i globalnog pada čovečnosti hrabro stoje uz svoju bolesnu decu, poštena je svaka koja rinta, koja od dinara pravi dva, koja na grbači ima svu tu ljubav o kojoj govorim na početku. Nema nepoštene žene sem one koja sebi ne sme da prizna da se pošteno zeznula kad je odlučila da bude poštena.

Razgovor vodila: Ana Cvetanović

Ana CvetanovićO Ani Cvetanović

Dolazi iz virtuelnog sveta.

Životni moto: Sve u moje vreme!

Ljudima su potrebni autoriteti za postavljanje prioriteta je „anina“ spoznaja i zaštićena misao!

2 komentara na “„Sizife, promeni ruku“ #damskiduhčovečice

  • 03/08/2016 at 1:28 am
    Permalink

    Sjajan intervju. Treba malo žene u našoj zemlji tehničkih mandata da se ugledaju na Pavicu. Kapa dole, pa opet jednom da odradimo drugi prvi intervju.

    • 03/08/2016 at 10:23 pm
      Permalink

      “ Crna ovca“ je prva poĉela i meni je ostalo samo da i nadalje opravdavam steĉeno poverenje i verodostojnost boje koju branim- istine crno na belo. Hvala, Željko, a za razgovor sa tobom i „stadom“ sam svaki put na raspolaganju kao ( da je ) prvi.

Komentari su isključeni.