Priča

Prokletstvo prošlih života | Vladica Milenković

U jednom od prošlih života bio je viteški ratnik. Da, dobro se sećao tih vremena. Jahao je sa svojim konjanicima i vojevao mnoge bitke. Na sebi je imao oklop posebnog sjaja, a njegov mač nije imao premca po oštrini sečiva diljem kraljevstva. Mustang, koga je jahao, imao je lepršavu grivu, koja je zajedno sa mišićavom konstitucijom odavala rasnog i dobro negovanog konja. Sećajući se tih vremena setno je uzdisao. Bio je hrabar. Žene su ga volele. Često ih je imao u svom naručju i rado ih posedovao. A danas…

– Šta danas? – zapita se ljut na sebe, bez razloga.

Danas, u ovoj dugo očekivanoj i svetloj budućnosti, kada ima sve što poželi nema sebe. Nekako je postao odsutan. Izazivao je saobraćajne nesreće sve češće. Vozio je prilično divlje tu mašinu koja je nekad dodirivala zemlju, zamišljajući sebe na mustangu kako juri dolinama i puteljcima kroz šumu. Na poslu, u računarskom centru, dobijao je opomene zbog čestih padova sistema. Ženama, koje je i dan danas voleo, kupovao je hibridno cveće iz staklenih bašti jer je mrzeo ono plastično. Delovalo mu je hladno. Hladnije od mača koga se rado sećao. Ruku na srce, i žene su mu bile sve hladnije. Mrtvački hladne sa sve više silikonskih oblina. Prosto bi se „smrzao“ na njihov dodir. U poslednje vreme je i odustajao od strastvenih noći sa lepoticama Megapolisa kada bi osetio vrhovima prstiju taj talas koji mu je ledio krv u žilama kao nekada davno prizor sa bojišta, sa puno posečenih ruku i nogu, a koji mu je ostao podsvesno kao tema za sliku naivnih umetnika. Nalazio je banalne razloge ne bi li pobegao od strasti koja mu nije pružala zadovoljstvo, koja ga je obuzimala nekada davno kada je gledao te zanosne žene dok je skidao svoj teški oklop u predvečerje običnog ratničkog dana.

Duboko je zašao u četvrtu deceniju života i nije znao da li će i njemu kad bude dovoljno star, da ne prepoznaje sebe u ogledalu, ugraditi mozak sastavljen od mikro-čipova ne bi li čovek opstao na ovoj planeti.

– Šta će biti sa mojim prošlim životima, a posebno sa onim ratničkim, meni najdražim životom? – često se pitao. – Šta će biti sa tim mislima koje želim da sačuvam kada sam bio i više od ovog današnjeg čoveka, ako se danas ovo može nazvati čovekom?

* * *

Šta će biti biće! Eto, zapisah ovu priču. Možda neću imati prilike ili se neću setiti da to uradim tada… Jer ja ću biti on, a on još uvek živi jedan od onih prokletih prošlih života. •

© Vladica Milenković