Прича

Проклетство прошлих живота | Владица Миленковић

У једном од прошлих живота био је витешки ратник. Да, добро се сећао тих времена. Јахао је са својим коњаницима и војевао многе битке. На себи је имао оклоп посебног сјаја, а његов мач није имао премца по оштрини сечива диљем краљевства. Мустанг, кога је јахао, имао је лепршаву гриву, која је заједно са мишићавом конституцијом одавала расног и добро негованог коња. Сећајући се тих времена сетно је уздисао. Био је храбар. Жене су га волеле. Често их је имао у свом наручју и радо их поседовао. А данас…

– Шта данас? – запита се љут на себе, без разлога.

Данас, у овој дуго очекиваној и светлој будућности, када има све што пожели нема себе. Некако је постао одсутан. Изазивао је саобраћајне несреће све чешће. Возио је прилично дивље ту машину која је некад додиривала земљу, замишљајући себе на мустангу како јури долинама и путељцима кроз шуму. На послу, у рачунарском центру, добијао је опомене због честих падова система. Женама, које је и дан данас волео, куповао је хибридно цвеће из стаклених башти јер је мрзео оно пластично. Деловало му је хладно. Хладније од мача кога се радо сећао. Руку на срце, и жене су му биле све хладније. Мртвачки хладне са све више силиконских облина. Просто би се „смрзао“ на њихов додир. У последње време је и одустајао од страствених ноћи са лепотицама Мегаполиса када би осетио врховима прстију тај талас који му је ледио крв у жилама као некада давно призор са бојишта, са пуно посечених руку и ногу, а који му је остао подсвесно као тема за слику наивних уметника. Налазио је баналне разлоге не би ли побегао од страсти која му није пружала задовољство, која га је обузимала некада давно када је гледао те заносне жене док је скидао свој тешки оклоп у предвечерје обичног ратничког дана.

Дубоко је зашао у четврту деценију живота и није знао да ли ће и њему кад буде довољно стар, да не препознаје себе у огледалу, уградити мозак састављен од микро-чипова не би ли човек опстао на овој планети.

– Шта ће бити са мојим прошлим животима, а посебно са оним ратничким, мени најдражим животом? – често се питао. – Шта ће бити са тим мислима које желим да сачувам када сам био и више од овог данашњег човека, ако се данас ово може назвати човеком?

* * *

Шта ће бити биће! Ето, записах ову причу. Можда нећу имати прилике или се нећу сетити да то урадим тада… Јер ја ћу бити он, а он још увек живи један од оних проклетих прошлих живота. •

© Владица Миленковић