Drugo izdanje romana

Ne veruj rečima | Jelena Milenković Mladenović

Jelena Milenković Mladenović - Ne veruj rečima

(Književno-umetnička asocijacija „Artija“ – drugo izdanje, 2016.)

Roman „Ne veruj rečima“ Jelene Milenković Mladenović stigao je do drugog izdanja, što je rezultat sve veće pažnje čitalaca koju izaziva ovaj čudesni roman, bez ikakve medijske pompe i skupih reklama, već na preporuku – od usta do usta.

U odnosu na prvo izdanje, drugo donosi pogovor-recenziju scenaristkinje i kolumnistkinje Aleksandre Mijović Anje, a namesto recenzije iz prethodnog izdanja tu je odlično skeniranje romana kroz prikaz novinarke i pesnikinje Mirjane Filipović iz Šapca, koji je premijerno bio pročitan na promociji knjige u Šapcu. U drugom izdanju se nalazi i bonus tekst „Pustite ljude koji vas neće“, posvećen Dragani Spasić.

Za sve one koji imaju prvo izdanje, evo svega novog što donosi drugo:

ROMAN O TEŠKO OSTVARLJIVOJ DRUGOJ ŠANSI

„Spasavaj se! Udri tomahavkom po predrasudama u sopstvenoj glavi, počisti smeće iz stavova, otkrij da još uvek imaš srce i vikni: Neću, bre! Svima koji su te ubedili da si bezbedan dok si miš.“

Roman „Ne veruj rečima“ je vrlo specifičan. Ne postoji delo ovakve kompozicije u srpskoj književnosti. I zbog toga je vrlo vredan. Pasionirani sam čitač, gutam knjige svakodnevno. Ali ovaj roman ne može da se savlada olako. To nije knjiga koja se pročita u jednom dahu. Ona mora da se ostavi na par dana, da dobro promislite o onom što ste pročitali. Jedino tako joj se možete posvetiti na pravi način. Uvek kad čitam, već kod prvog poglavlja razmišljam šta će biti na kraju. Često u toku samog čitanja presipam u glavi razne mogućnosti završetka. Znam, i mene to nervira, jer nikad se potpuno ne prepustim knjizi. Uvek mi se roje u glavi razni, mogući smerovi priče i strah da ću kraj nazreti. U ovom romanu bukvalno do poslednje glave nisam uspela odgonetnuti svršetak i to je, što se mene tiče, dokaz da je autorka izvojevala pun pogodak. Knjiga se bavi svim aspektima ljudskih nadanja i neostvarenih želja. Kroz plejadu izmišljenih, a i dobro poznatih likova, autorka ne zaboravlja da obradi ama baš sve nedoumice s kojima se susreće ljudska psiha.

O ljudima i Bogu: „Natakli su zavese na prozore. Kriju se jedni od drugih. Ne šetaju goli, ne dive se nikom osim sebi. Možda je trebalo da ostanemo duže. Bili bi im dobri bogovi. Mi, u stvari, nikada nismo otišli iz sveta Ljudi. Samo smo se pretvorili u njihovu poslednju misao pred značajna dela. Sve su nas spojili u jedan lik i mole nam se. Više veruju nama nego sebi. Transformisali su nas u bol koji se srećno boluje.“

O strahu: „Zašto je dobro da se beži? Beg je za kukavice. To su oni koji ne treba da budemo, ako pitate vaspitanje. I oni koji smo povremeno, ako pitate naše roditelje. Oni koji obavezno postanemo, ako pitate život. I baš oni koji nismo, ako pitate nas.“

O ženi: „Takva je žena. Ako je ne pustiš da sazri, nećeš joj znati pravi ukus. Neočekivano opojan. Ljutina ispod žestoke arome… Ako sama sebe ne pusti da sazri, žena je poput belog bibera. Skoro pa dovršena. Pomalo voćna, pomalo ljuta. Između svrhe i želja. Nikada zadovoljna, sa stalnom, izjedajućom mrvom praznine u odživljavanju punih sadržaja.“

O ljubavi: „Ljubav je za dovoljno hrabre – da se ne uplaše kad je nađu, i za dovoljno jake – da prežive ako je nema; Razume li te kad ćutiš? Ućuti li kad ti treba samoća? Odričeš li se samoće radi nje? O čemu maštate kad se gledate u oči? Nestane li tada sve osim vas dvoje? Gledate li se ikad u oči osim kad se svađate? Onako dugo, bez pauze, bez reči, dok pod pleksusom pevaju papagaji?“

O razočaranju: „Beskrajno puta umreš u očima koje voliš. Kad ne primetiš novu haljinu. Staru bol. Kad ćutiš, kad prećutiš, kad odćutiš.“

Još samo ovo da dodam: zanimljiva činjenica je da ni dobro oblikovane autorkine karaktere takođe ne možete povezati sve do tog velikog finala i tek tada će Vam se svi delovi te slagalice skockati svaki na svoje mesto. Koliko god sam bila potpuno zbunjena čitajući, sa pročitanim krajem sve je konačno imalo smisla. Složićete se da ništa slično skoro niste držali u rukama. Prema tome, izvolite!

Aleksandra Mijović – Anja
scenaristkinja i kolumnistkinja

ROMAN ŽENE KOJA SE NE BOJI

Jelena Milenković Mladenović, pisac po vokaciji, na savremenoj srpskoj književnoj sceni se pojavila prošle godine romanom koji je naslovila „Ne veruj rečima“. Autorka ne veruje onim rečima koje se svakodnevno pretenciozno serviraju, u potrazi je za njihovim dubljim značanjem, onim neizrečenim, koje bi se moglo i prećutati, ali rečito. Inače, itekako poznaje moć i snagu reči, kojima se koristi lako i sigurno, bez podilaženja opšteprihvaćenim normama, bez naznake potrage za spasom u kolotečini i ušuškanosti u svet većine, koja je, uvek, u krivu. Ona poziva i proziva, kao večita tinejdžerka, viče:

„Spasavaj se! Udri tomahavkom po predrasudama u sopstvenoj glavi, počisti smeće iz stavova, otkrij da još uvek imaš srce i vikni: „Neću, bre!“ svima koji su te ubedili da si bezbedan samo dok si miš. Pojavi se gde misliš da ne smeš, rizikuj, uzvikuj ili šapći: odvrni zavrnute slavine! Čega se bojiš?! Osim da ćeš spasti pravog sebe u tuđim slepim očima. Osim da ćeš postati heroj u svojim“.

Nema kalkulisanja sa istinom. Ona je uvek ista, samo su različiti uglovi na koji je posmatramo, jer smo, kako kaže „Svi pravljeni od istih sastojaka, samo drugačije raspoređenih“. Svesna da daje svoju poruku svetu, koja je samim tim, potpuno unikatna, otvoreno govori o patnji savremenog čoveka – homoseksualnosti, homofobiji, promiskuitetu, narkomaniji, svakovrsnim kompromisima, fenomenom ljubavi i izdaje, i opet – ljubavi, koja daje smisao „svetu i svemu svetom“.

Njeno promišljanje je duboko, glasno, i kad nije poziv na dijalog, uvek ga ostvaruje sa čitaocima, koji hteli-ne hteli, bivaju uvučeni u refleksije dve paralelelne stvarnosti. Jedan nivo priče je svetovni, sa likovima koji žive srpsku realnost, mada, „umiru zbog bajki“. Za drugi bismo mogli reći da je sakralni samo u ironiji, više je to uvođenje grčkih bogova na scenu, ali ne na način na koji su antički tragičari radili u svojim dramama – kod njih bi se „Bog iz stroja“ pojavljivao da razreši zaplet koji je previše složen, nego igre radi. U „onom „ svetu u kom žive Zevs i Artemida, kao glavni protagonisti, a koji se povremeno spuštaju u ovaj, da malo „zakuvaju“ običnim smrtnicima, prisutan je Fil Lajnot, prvi frontmen grupe Tin Lizi, Endi Vorhol, Katarina Mediči, Marija Antoaneta, povremeno Mika sa Dorćola i drugi.

Danas, kad po proročanstvu pesnika, svi pišu, ne samo poeziju, i objavljuju svoje pisanije, koje ih automatski čini neprikosnovenim arbitrima pisane reči (u sopstvenim očima), pravo je osveženje pročitati knjigu nekoga ko je bistre i brze pameti kao planinski potok, britke percepcije socijalnog aspekta života i izuzetnog dara za psihološku dimenziju ljudskog, za detalje, suptilne nijanse, koje ostvaruje podjednako dobro u dijalogu dva lika, kao i u introspektivnom dijalogu čoveka sa samim sobom.

„Znate li šta je Balkan? Stratište. Tu su žrtve-dželati. Ne znaju šta bi hteli. Da budu sami, ali da ih neko podržava. Kad ih podržava, da to radi iz zadovoljstva, ne iz moranja. Ako primete moranje, ne objašnjavaju ga argumentima, već streme da se oslobode, iako nemaju od koga, osim od sopstvenih slabosti. Ili da potčine, iako nemaju koga osim onih čija im je podrška potrebna da bi preživeli.“

Iako je izatkan od priča, zasebnih i naizgled zatvorenih celina, roman ne gubi iz vida nit sa početka, širi se, razgranava pred našim očima i iznenađujuće, čak i nama, sviklim na čitanje, raspliće na posletku. I da nije napisala pesmu umesto biografije, koja je vrlo rečita biografija, čak i da nije napisala nijednu pesmu u životu, Jelena jeste pesnikinja. Njena rečenica je poetična, povremeno melodična, a melodija je, zaboravljaju današnji slovoslagači, preduslov poezije.

„Crveno je boja zrelog bibera. Voćkast, slatkast ukus, za razliku od crnog bibera, ubranog dok još nije sasvim zreo, pa sušenog. Zato je i ljut, prerano su ga ubrali. Aromatičan i jak. Čest. Crveni biber je redak, na njega treba čekati. Strpljivi dobijaju slatkoću retke biljke. Svi ostali su ubeđeni da je biber ljut. Samo ljut. Neophodan, ali ljut. Ljut jer nije zreo“.

Ovaj roman bi trebalo da bude obavezan priručnik za tinejdžere, da ne zaborave ko su, dok odrastaju, ali i podsetnik za sve odrasle, koji su, usput, odustali od sebe, od snova, potrošeni od preplašenog sveta. „Kukavice su za beg. To je ono što nikad ne bismo, da nismo morali. I ono što nikad nećemo, osim kad nas jure. Ono što preziremo, osim kad nas je baš briga“.

„Ne veruj rečima“ je roman žene koja se ne boji. Da voli. Jer, „ljubav je za dovoljno hrabre – da se ne uplaše kad je nađu, i za dovoljno jake – da prežive ako je nema.“

Mirjana Filipović
novinarka i pesnikinja

PUSTITE LJUDE KOJI VAS NEĆE

Pustite ljude koji vas neće.
Bilo da su rođaci, prijatelji ili ljubavnici.
Pustite osobe koje vas neće, a jednom su vas htele. Ne boli to, samo je muka.
Kao, uostalom, sve nejasno, nerečeno, nedovršeno.
Kao svako bezodgovorno pitanje: zašto?!? Nije do vas, iako vam se čini da ste poniženi i prevareni.
Nikada nije do vas.

Postoje samo dve mogućnosti.

Prva je da ste se zavoleli.
Pogledali jedno u drugo i videli šta biste lepo mogli imati, koliko potpuni biste mogli biti zajedno.
Onda ste se dobro upoznali. Taj drugi video je koliko ste bolji, jači, posebniji.
Pokušao je da vas prati pa se saplitao.
Voleći vas, prestajao je da voli sebe. Od vaše ljubavi postajao je sve manji.
Nestao bi u svojim očima da nije pobegao od vaših.

Druga je da ste se zavoleli.
Pogledali jedno u drugo i videli šta biste lepo mogli imati, koliko potpuni biste mogli biti zajedno.
Onda ste se dobro upoznali. Taj drugi video je koliko je bolji, jači, posebniji.
Pokušao je da vas navede da ga pratite al’ se umorio od čekanja.
Voleći vas, prestajao je da voli sebe. Zbog vaše ljubavi postajao je sve manji.
Nestao bi u svojim očima da nije pobegao od vaših.

A vi ste ostali zbunjeni, ranjeni, izdani. Očekivali ste objašnjenje koje će imati realnog smisla.
Koje ne postoji.
Vremenom možete postati ogorčeni i bolesni od čekanja.
Slepi za nekog vaše mere čiji osmeh nećete videti od skrame uspomena na zenicama.
Mislićete da volite jer ne zaboravljate. U stvari, zaboravićete da volite.

Pustite osobe koje vas neće, a jednom su vas htele.
Ne možete vi žaliti za njima onoliko koliko one žale za vama,
jer samo kukavice koje se plaše ljubavi ostavljaju bez reči.
I bez reči, upropaste sopstvene živote.
Ne dajte da upropaste i vaš.

(Posv. Dragani Spasić)

Prvo izdanje romana „Ne veruj rečima“ Jelene Milenković Mladenović objavljeno je u oktobru 2015. godina i prva je knjiga u Ediciji „Prozaik“ Biblioteke Artija.

(Izvor: KUA „Artija“)