Velja Pavlović o Vojislavu Bešiću

Bešketov potpis

U beogradskoj Rokenrol palati slavnih (koja je u izgradnji) mesto čeka i Bešketa iz „Bezobrazno Zelenog“, ili, zvaničnije rečeno, dr Vojislava Bešića, gitaristu, kompozitora, pevača, pisca i lekara.

Vojislav Bešić Beške

Beške je doktorirao na beogradskom Stomatološkom, piše otkad zna za sebe, imao je rok bend u svakoj životnoj prilici (a bilo ih je za bolji avanturistički film), i sve što je radio nosi pečat njegovih moralnih principa i dečačkih snova. I rok i pisanje i stomatologija za Bešketa su misija, nikako zabava ili zanat od koga se živi. Muzika je centar koji harmonizuje njegove različite preokupacije. Rođen je 1960. u porodici muzičara, otac Slavoljub, bio je gitarista i aranžer u orkestru „Beograd“ koji je pratio najveće estradne zvezde Jugoslavije. Zato je Beške prohodao putujući i saplićući se o očeve gitare.

Otac mu je davao i prve časove govoreći: „Divna je muzika, ali uči molim te! Ne znaš kakvi su kulovi muzičari!“, priseća se Beške i sa osmehom dodaje: „Ali, nije znao, moj dobri otac, da i među zubarima ima mnogo kulova.“ Oduvek je želeo da postane lekar. Tu je nešto bajkovito i magijsko. Kaže da je lekar vrsta šamana: pomažući drugima, prima na sebe bolove i grehe. Kao stomatolog specijalista radi najviše četiri sata dnevno jer to nije „ofis džob“. Prvi honorar za svoju književnost dobio je za dve priče koje je napisao za književni časopis „Traphika“ u Pragu 1993. (gde je tada živeo).

Smatra da se pisac rađa i da su to ovi koji ćute, šetaju ulicom i iz svakog lica koje sretnu čitaju u glavi neku svoju priču. Na književnu scenu Srbije stupio je trijumfalno romanom „Gringo“, koji je kritika uporedila sa Džekom Keruakom. Ima li većeg komplimenta za rok pisca!? Slede roman „Kozinski“, zbirka pripovedaka „Puterica“, sve knjige imaju publiku u čitavom regionu. Piše novi roman, pomaže mu reditelj Alberet Ferara svojim filmom „Rđavi poručnik“, koji mu je došapnuo: „Ma, možeš sve! Bole te uvo šta ko kaže! Ti nisi mejnstrim, ti ne moraš nikome da se dopadneš.“ Sa prvom, gimnazijskom grupom „Nervni slom“ pobeđuje na Palilulskoj olimpijadi kulture. Uz „Bezobrazno Zeleno“ stiže do jugoslovenske rok atrakcije.

Novinarka „Nju mjuzikl ekspresa“ Vivijen Goldman 1982. u reportaži o jugoslovenskom roku piše da je to balkanski „Kleš“. Beške ovo vreme priziva u sećanju rečenicom: „Ja sam odlepio od sreće.“ Ali , ne dozvoljava da ga sreća zaustavi u daljem traganju za onim što je više njegovo. Sarađuje sa gotovo svim značajnim rokerima svoje generacije, iz njegovog „post-Zeleno“ perioda je kultna grupa „The Glissers“ sa Margitom Stefanović, Marijom Mihajlović i Brankom Isakovićem. Odlazi u Njujork, radi kao moler i, kao da ispočetka studira da bi nostrifikovao diplomu. Dobija posao u čuvenoj ordinaciji „Rozenberg“, gde kao pacijentkinju prepoznaje i svetsku superdivu Dženifer Lopez. Živi i radi na Menhetnu, tu i svira, sa grupom „Elefant“, zaradu od svirki šalju bolnicama u Srbiji, objavljuje kratke priče u kanadskom magazinu „Mi“.

Živi baš kao što je sanjao, da bi 2005. rekao: a sada nešto kompletno drugačije! Odlazi da besplatno radi po zabitima Meksika. Tu doživljava uragan, i sa meksičkim kaluđericama sakuplja pomoć. Kasnije, u Beogradu, priča kako bi voleo da su Srbi barem malo kao Meksikanci, jer u Meksiku uragan poruši kuće i podavi stoku, a selo slavi jer uragan je prošao. Svet postaje sebičniji, kaže Beške objašnjavajući rad u novoj grupi VBB (Voja Bešić bend), čiji su tekstovi i spotovi izuzetno angažovani, a ako se i ne svide svima pa to ionako nije bila njegova namera. Kada je dobijao američki pasoš, šalterska službenica, predložila mu je da iz imena Vojislav, izbaci slovo J, jer je na engleskom nepotrebno i nepraktično. Nikako, zavapio je Beške, jer time gubi i svoj potpis, kojim sve potvrđuje, to veliko stilizovano J, koje zaokružuje njegovo ime. Službenica je shvatila, i nasmejala se: kako biti i potreban i praktičan, ako nisi svoj?!

(Velja Pavlović, Blic, 31. jul 2016.)
Foto: vreme.com