Лице човека | Љубодраг Стојановић

понекад боже
понекад сам те мрзео свим силама
што су плакале у мени
понекад сам био киша што је лила
по мојој глави у којој су
горели громови и бљештале муње
понекад су моји стиснути зуби били гладни вукови
желео сам твоје месо боже
желео сам и месо твога меса оче
био сам срдит и горд
био сам уморан и огорчен
севале су муње кроз моју главу оче
ватре су плесале у очима уплашеног дечака
и моје мисли боже
моје мисли су биле рој усплахирених пчела
а те пчеле боже
те пчеле су зујале страх и мржњу
био сам кошница преплављена стидом и самосажаљењем
био сам отровни мед што је заразио побуњену крв која
никада није хтела да се претвори у вино
био сам лош оче
био сам молитва доброг срца неспремног да се
одрекне злих дела
ова три прста оче
ова три прста су кружила
челом стомаком и раменима
молећи безгласном ћутњом
за твоју помоћ оче
био сам дете које је плакало
у јаслицама од трња и ексера
био сам трн што се шепурио на христовој глави
био сам ексер што је пробијао његову кост оче
био сам прљав и недостојан
мислио сам да ме ни сто јордана не могу
(пр)очистити
мислио сам да су моји греси већи од облака
по којима никада нисам газио
мислио сам да су сви други бољи лепши снажнији
мислио сам да сам ружан зао и покварен
ох како сам мрзео себе боже
ох како сам само мрзео
свака моја неисплакана суза била је
потоп без живота и без арке
сваки мој живот био је неисплакани потоп
што је чекао тренутак да се претвори у кап
у кап што ће пасти на њен длан
на њен длан што ће лећи на моје лице
на моје лице човека који није одбио да верује.

© Љубодраг Стојановић