Зашто пажљивије нисте читали Нушића?

Гарантовано сте читали „Сумњиво лице“ Бранислава Нушића, гледали на телевизији и позоришту. Знате макар једну реплику, али не и историју овог комада и да га је спасила једна неписмена Албанка. Овако је то било…

Заједно са „Шеширом професора Косте Вујића“ и „Доживљајима Николетине Бурсаћа“ обавезна лектира за осми разред основне школе за српске ђаке је „Сумњиво лице“. Бранислав Нушић је ову комедију написао између 1887. и 1888, када је био у двадесетим годинама и под утицајем Гогољевим исмевао нашу унутрашњу бирократију. У то време на власти у Србији били су краљ Милан (1868 – 1889), па краљ Александар Обреновић (1889 – 1903). Први пут је приказан у београдском Народном позоришту 29. маја 1923. Примећујете да је ту разлика од 36 година?

Знате ли шта се догађало у том периоду са рукописом, колико пута су Нушићу саветовали да га спали и како га је након што га се Алкибијад Нуша одрекао, спасила једна неписмена Албанка?

За „плаву рибу“, „кљукану династију“ и „свастикин бут“ сви знају, али мало је оних који су упознати са несвакидашњом судбином „српског Хамлета“. Да је Нушић и предговор „Сумњивом лицу“ преточио у комад, била би то својеврсна драма. Можда већа и од самог дела.

„Али то није сав грех ‘Сумњивог лица’. Тога елемента има нешто мање у ‘Протекцији’, а много више у ‘Народном посланику’, па су ипак та два комада приказана а ‘Сумњиво лице’ све до данас не. Тежак грех његов је у томе што се два или три пута у тексту овога комада помиње реч – династија и то не баш увек довољно пажљиво и не баш оним лојалним тоном какав је тој речи припадао у доба када је комад писан и у доба када је династичност инаугурисана као нарочити култ свих режима.

И онда, може се мислити како се пред том појавом морао згранути и претрнути један управитељ ‘Краљевског српског народног позоришта’ пре четрдесет и толико година? То је био покојни Милорад Шапчанин, човек чија је династичка лојалност била једна врста верске догме.“

Носите то кући и спалите га!

То је написао Бранислав Нушић у предговору „Сумњивом лицу“ и још открио шта му је управник Шапчанин рекао када је прочитао рукописе које му је овај однео:

„Прочитао сам ваш комад и, могу вам рећи, свиђа ми се! Има извесних грубости, које би се дале и ублажити, али углавноме је добра ствар и свиђа ми се. Ја мислим да би имала лепога успеха и на позорници. Али, али ја вам, млади човече, саветујем, да узмете овај рукопис, да га однесете кући и да га спалите у фуруни!“

Нушић није послушао Шапчанинов савет, али је сместио свој комад да мирно стоји на дну фиоке, а када је Милорад Шапчанин отишао из позоришта и на његово место такође по политичкој линији дошао Никола Петровић…

„Е, слатко сам се смејао оној Вашој ствари, па кад Вас видех издалека, мени паде на памет. Е, оно је дивота, просто дивота! Читао сам пре неки дан у кревету и кажем Вам, тресао сам се од смеха. Морам Вам честитати, Нушићу! Жестоко, кажем Вам, само, овај, дођите Ви, Нушићу, још данас к мени да Вам дам рукопис… Да, да Вам дам рукопис да га носите кући. Знате, не волим да се нађе у мојој фиоци; матор сам да идем у апсу. Него носите Ви то што пре својој кући.“

Међутим, 1900. године на место управника Народног позоришта дошао је управо Бранислав Нушић. Као позоришни писаци имао је амбицију да своје управљање обележи обилатијом приновом изворног репертоара. Према сопственом признању, није презао ни од смелијих покушаја, али када су се срели Нушић функционер и Нушић писац, вратио му је текст „Сумњивог лица“ уз образложење да није време за њега.

„Драги мој господине Нушићу, носите Ви овај рукопис кући. Леп је комад, добар је комад, ја Вам чак и честитам на њему, али носите Ви то кући, јер не бих био рад да се нађе овде, у мојој управничкој фиоци. Ја вам као Ваш искрен пријатељ, и у интересу Ваше будућности, саветујем, носите овај рукопис кући. Ви сте млад човек, па треба да ме послушате!“, рекао је тада управник Бранислав Нушић самом себи.

Иди, бедо! Нисам те кадар…

Али! То није крај ове чудесне авантуре. Нушић даље описује:

„Године 1915. ја сам се налазио у Скопљу као управник позоришта. Ту ме је затекао и слом и одатле сам кренуо у бекство, у Албанију. Отворио сам све фиоке на своме столу, и побацао један део недовршених рукописа и бележака, а све што је довршено или бар детаљније скицирано – понео са собом. Том приликом, тамо на дну фиоке, нашао сам и – на вечиту робију осуђено ‘Сумњиво лице’ и понео га са собом. Најзад, до Приштине докле се бежало железницом, и могао се понети читав дењак рукописа, који је тежио можда, десет, петнаест кила. Али од Приштине, одакле смо пешке морали поћи пут Призрена, тешко ми је било носити на леђима толики терет. У Приштини сам, дакле, морао наново редуцирати рукописе, морао сам одбацити оно што је мање вредно, а понети само оно чему сам придавао нарочиту важност. Одабирајући тако и бацајући на под све оно што сам решио жртвовањем, дође ред и на ‘Сумњиво лице’. Погледах га, погледах уздуж и попреко, и – најзад одлучих. Бацих га на патос, у гомилу оних рукописа које жртвујем, које одбацујем од себе, којима намењујем да за увек пропадну. ‘Иди, бедо!’ – мислио сам бацајући га. – ‘Нисам био кадар пренети те преко позорнице, а где ли бих био кадар пренети те преко Албаније?'“

Тако је Бранислав Нушић у албанској кући у којој је становао у Приштини оставио „рукописе на смрт осуђене“. Дуге три године је провео у туђини, а када се 1918. након војске вратио у отаџбину, сместио се у Скопље и дознао да су његове драгоцене рукописе скривене под патосом на тавану у Призрену пронашли и спалили Бугари. Непосредно после тога сазнао је на су његови одбачени рукописи, међу којима је било и „Сумњиво лице“ преживели.

„За време избеглиштва, међутим, мој отац, који је становао у Приштини, умро је, и, чим је било могуће, жена ми оде у Приштину да му нађе гроб. Пролазећи кроз приштинске улице, сретне се са оним Арнаутином у чију смо се кућу били склонили, и овај је поздрави: ‘Ама, госпођо, да свратиш до мене. Кад сте побегли одавде, побацали сте неке хартије, а ја покупио и сачувао!’

Жена сврати, узе и донесе ми у Скопље.“

Мало је рећи да је невероватну судбину преживео рукопис „Сумњиво лице“ док није 1923. први пут постављен на позоришне даске. А након тога… Веровали или не – Стеријино позорје има податак да је овај комад постављен чак 195 пута од стране професионалних трупа. Имајући у виду његову свевременост готово је сигурно да ће тај број прећи 200 до стогодишњице његове премијере.

А ова 195. поставка карактеристична је по томе што је делом инспирисана управо предговором. Редитељ Војислав Арсић је у свом „Сумњивом лицу“ имао прилично другачији приступ.

(mondo.rs)