„Теглица за бубице“ #smisaopoezije #stvaralačkakorist

Разговор са Станом Динић Скочајић,
ауторком збирке песама „Теглице за бубице“

1. Стано, живимо у New Age (новом времену) и данас ако човек од неког посла нема материјалне користи, ретко се и тиме бави. Ви, наравно имате стваралачку корист, за „свој алат и занат“. Како се она манифестује?

СДС: Ха-ха! Чему песници у оскудним временима, као да понављате велико питање. На материјалну корист, ми песници, не рачунамо. Али, у случају „Теглица за бубице“ је, морам признати, било и неке материјалне користи. Део Награде „Милица Стојадиновић Српкиња“ је и новчани износ, који дародавац, Завод за културу Војводине, уплаћује лауреаткињи. Оно можда једнако важно, ако не и важније је да је Завод за културу Војводине аутоматски издавач ваше следеће књиге песама. То је за мене права корист. Јер, као што Вам је познато, песничке књиге не обезбеђују профит издавачу, па их се већина клони.

А моја тија наслада, чист ћар од писања поезије је поезија сама. Кад год напишем песму, осетим ту добит. Ма, шта да Вам кажем, Ана, песници су занешењаци и прагматични људи, људи овога времена их се клоне. Можда су у праву. Неко мора и да зида, копа, сеје, сади… Да храни и подиже овај свет. Ипак, чујем песнике како у хору покушавају да се добаце, па ми га хранимо. И тешко ми је да се не сложим са њима.

2. Можете ли замислити „лице“ данашњег читалаца? Ако знамо да је правих читалаца све мање.

СДС: Могу да замислим лице сваког свог читаоца. Толицко их је. Један лик из моје приче би рекао, шта ће ми толицко. А ја кажем, толицко је довољно. Моји читаоци су песници и критичари. Па, мало ли је? Не смета ми све и ако пишемо једни за друге, а испостави се да није баш ни тако. Изненади вас библиотекарка, новинарка, колега уредник… Моја другарица Мирјана Петковић, правница, каже ми у поруци да се њени утисци о „Теглицама“ поклапају са утисцима Николе Живановића, који је о овој књизи писао у Политици. И то ме обрадује.

Правих читалаца је увек било мање него оних других, а сада продукција, производња књига на ангро подстиче штампање књига које одговарају већини. Сваки издавач кренуо је у лов на читаочеву душу. Издавачи су рибари читалачких душа, да парафразирам наслов одличне књиге Ђуре Шушњића. И ко се упеца, сам је то хтео. Пријатељ ми каже да је на поклон добио једну такву књигу и отишао у књижару да је замени за неку другу, али, то није било могуће. Такнуто, макнуто!

3. У књизи „Теглица за бубице“ пространи песнички свет сведен је на мајушне мере физичког бића. (Не)довољно?

СДС: Усудила сам се, јер из тога вреба невиђена опасност. Деминутиви очас клизну у кич. Али, ја сам пазила, варкала сам се, што би рекли јужњаци. Неки кажу да сам успела.

4. Која је улога жене у свему томе? У алхемичарском смислу?

СДС: Велика. Жене су најуспешније алхемичарке. Куварице и тровачице. Ма, вештице су најбоље песникиње!

5. Живот у малом месту, где има и страсти и живота и смрти открива се само искусном посматрачу. А, све се то у Вашој поезији доживљава?

СДС: Живела сам ја и у престоници, баш пишући већину ових песама. Али чари провансе избијају из мене, не дају се затиснути. А, и, зашто би? То су зачини који никога не остављају равнодушним. На крају, свет у малом, то је такође свет.

6. Писац, кога би требало открити? Имате таквог писца омиљеног?

СДС: Александар Шурбатовић, поезија и проза. Мада, зналци га већ познају.

Разговор водила: Ана Цветановић

О Ани Цветановић Долази из виртуелног света. Животни мото: Све у моје време! Људима су потребни ауторитети за постављање приоритета је „анина“ спознаја и заштићена мисао!