„Све је у реду“ #radostčitanja

Разговор са Јасминком Петровић,
ауторком романа „Све је у реду“

1. Мали број (али баш мали) данашњих писаца има ту „алхемијску моћ“ да у једној реченици изазове и смех и сузе и смех до суза. Које су то чаробне речи?

ЈП: Моја баба Стана све што би скувала било је прсте да полижеш. То су оне домаћице што од два јаја и два кромпира направе читаву гозбу. Једном узмем рецепт од бабе за неке колаче. Ставим све састојке тачно у грам, али мој колач не испадне ни близу бабином. Сва очајна, тражим од ње објашњење, а она ће: „То је зато што колачу ниси дала душу“. Мислим да је тако са свим стварима у животу, па и са писањем. Најважније је бити искрен према себи. Чим крене нека рачуница, чаролија нестаје, а ми се претварамо у бундеве.

2. Већ на прво читање романа „Све је у реду“ примећује се да је за све узрасте. Роман-феномен који има повратно дејство на душу и дух. „…на крају мора да сване увек једном сване“ Јасминка Петровић?

ЈП: Хвала за ове лепе речи. Ствараоци су често несигурни, сумњичави, збуњени (мој случај) па им подршка увек добро дође. Основна теза у роману „Све је у реду“ јесте да је живот тежак, али и да је пун изненађења. У правом тренутку се појаве и добри људи и добре прилике. То нас и природа учи – смена дана и ноћи, кише и сунца, удаха и издаха… Али ми нисмо увек ни стрпљиви, ни мудри. Обузима нас сумња, страх, паника. Падамо пред циљем. Ромкиња Силвана нас учи да верујемо у добро и када је најмрачније и најхладније.

ЈП: У једној школи су ме ученици питали да ли ја у свакодневном говору користим псовке. Мој одговор је био „не“. Онда је уследило следеће питање: „А зашто лик Петар онда толико псује?“ Младић који виси над животном провалијом и размишља о самоубиству сигурно неће употребљавати епитете, апозиције и стилске фигуре. Он повраћа, виче, псује, његова душа крвари, али он на крају ипак бира живот. У односу с младима не смемо бити лицемери. Није пожељно инсистирати на форми и формалностима. Њих то диже на плафон. Када осете да их разумемо, или да се бар трудимо да их разумемо, и да у њих имамо поверење, спремни су на невероватне подухвате. Нико није толико јак, храбар и креативан као млада особа. Та врата им треба отварати! Управо та! Која ће им пружити могућност да покажу сву своју лепоту и таленат.

4. Да ли љубав и слобода иду заједно? И колико се људи нападају из страха?

ЈП: Љубав. Слобода. Страх. Вечне теме. Предлажем да ова питања остану отворена за све нас. Верујем да би ђацима више користило да на часовима разговарају о овим темама, него да бубаче о рудном богатству Колумбије. Наставници који своје ученике подучавају животу, а не школском предмету, за мене су хероји. Док њих буде, биће и света.

5. Зашто је важно да више знамо? И да ли је искреност лековита?

ЈП: Знање је процес. Као да си ушао у неки замак и кренео да га истражујеш. Пењеш се и силазиш, откриваш различите одаје, балконе, куле, подруме, тајне пролазе, мостове… Сусрећеш људе, наилазиш на биљке и животиње… И таман кад помислиш да си тај замак скроз савладао, изненада налетиш на неку сасвим нову просторију која те одведе у непознатом правцу. Ако бисмо информацију представили тачком, знање би могло да буде зарез. Знање подстиче радост, радост не иде без искрености, а искреност води у здравље.

6. Ваше приче у роману деблокирају читаоце („Љубица, осамнаест година“ и „Душан, четрдесет две године“). Колико је ведрина важна у животу?

ЈП: Много. Ведрина у животу је као светлост у магли. Не отклања препреке, али олакшава кретање. Ведри људи нам увек пријају.

Разговор водила: Ана Цветановић

О Ани Цветановић Долази из виртуелног света. Животни мото: Све у моје време! Људима су потребни ауторитети за постављање приоритета је „анина“ спознаја и заштићена мисао!