Шест разлога уживалаца фотографије

КАКО ПРОЧИТАТИ МОЋНО ДЕЛОВАЊЕ ФОТОГРАФИЈЕ

Разговор са бардом југословенске и српске новинске фотографије

Када се каже бард југословенске и српске новинске фотографије, чији су снимци красили све елитне светске новине, одмах се има у виду име господина Томислава Петернека.

1. Господине Петернек, данас свако може захтевати да буде снимљен. У самом чину опажања/читања лежи тежња да се уметничко дело „пренесе“ из изворног контекста у неки други, да се деконтекстуализује. Шта је заправо аура по Вама?

– У праву сте кад кажете да данас свако може захтевати да буде снимљен, али исто тако може и да Вам забрани да га снимите. Наравно да свако тежи да има свој печат, свој визуелни идентитет. У мом случају, звали је аура или како год, то је човек.

2. Човек је створен по слици Бога. Највише на шта божански уметник сме да се одважи је да пренесе боголике човечје црте. Колико се може успети у томе са и без помоћи „машине/нове технологије“ с обзиром да су све Ваше фотографије настајале на лицу места?

– Технолошки развој може само да Вам помогне да лакше то урадите (ту мислим на дигиталну слику), али сам чврсто убеђен да су за добру фотографију пресудни осећај и запажање онога што други не могу да примете, или олако прелазе преко тога. У том смислу, ја сам, дакле увек ишао по фотографију, јер она никада неће доћи сама.

3. Рецепција се мења. Колико се променила Ваша рецепција и колико је данас изазивач фотографија?

– Све се мења, али фотографија као изазов, за мене никада. Мислим да је данас нарочито изазов многима, што потврђују многе институције за фотографско образовање, „поплаве“ изложби и интернет који је све то направио приступачнијим. Али, са друге стране, то је и те како мач са две оштрице, што због велике конкуренције, што због могућег засићења.

4. Фотографија је уметност. Да ли можемо да чујемо ваше мишљење шта се променило од када се фотографија почела укључивати у комерцијални оптицај? И колико је ту „еволуцију“ искористила аматерска фотографија, а колико комерцијални карактер?

– Фотографија се одувек укључивала у комерцијални оптицај. Без обзира што је она уметност, комерцијалност је одувек била њена пратиља, јер једно без другог једноставно не могу. Наравно да је то данас у много већем обиму, јер тржиште има много веће прохтеве. Самим тим, јаз између аматерске и комерцијалне фотографије постаје све мањи, и квалитету ће бити јако тешко да се избори са тим.

5. Две Ваше култне фотографије су? Како и где су настале?

– Једна од две моје фотографије, које ја сматрам култним, јесте она која носи назив „Радозналост“ из 1954. године, настала у Крагујевцу (стадион ФК „Раднички“). Од прошле године као мурал краси фасаду на уласку истог тог стадиона.

Друга „Новогодишње јутро са Мерилин Монро“ из 1961. године. Настала је по задатку моје тадашње редакције листа „Младост“ која је тражила да пронађем фотографију која ће бити на насловној страни новогодишњег броја. Данас се та фотографија налази као декор у студију култне емисије „Балканском улицом“, коју уређује и води Весна Дедић.

6. Ових дана имали сте отварање ретроспективне изложбе у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“. Колико се променило Ваше опажање, фотографски портрет од прве изложбе па до ове тренутно постављене?

– У истој Галерији, у павиљону „Цвијета Зузорић“ 1986. године имао сам ретроспективну изложбу и мислио да сам све рекао са фотографијом. Међутим, тада су тек почела бурна догађања, мислим на рат и бомбардовање, и број насловних страна које сам радио за „НИН“ се повећао на 700. И тако је настала овогодишња ретроспективна изложба од сто једне фотографије, која је због великог интересовања продужена и трајала месец дана. Ја и фотографија не посустајемо. Идемо даље!

Разговор водила: Ана Цветановић

О Ани Цветановић Долази из виртуелног света. Животни мото: Све у моје време! Људима су потребни ауторитети за постављање приоритета је „анина“ спознаја и заштићена мисао!