Опасна уметност Брајана Луиса Сондерса
Брајан Луис Сондерс последњу 21 годину сваког дана црта барем један аутопортрет. До сада је испунио десетак бележница са преко 10.000 аутопортрета и нада се да ће успети да одржи тај ритам до свог последњег дана.
Овај пројекат, који је започео јануара 1995, угрозио му је здравље, ментално и физичко, и довео до сиромаштва. Пружио му је и тренутке мира и равнотеже. Радове објављује на свом сајту bryanlewissaunders.org али, га највише боли што је то пројекат који су неки погрешно схватили и погрешно представили.
„Под утицајем“ је сет од 91 аутопортрета насталих кад је Сондерс био под дејством алкохола, лекова или наркотика. Идеја му је пала на памет августа 2001. када је прогутао валијум (бенседин), а следећег дана и барбитурат (хипнотик). У једном периоду је за 11 дана узео 18 лекова: морфин, геодон (антипсихотик), оскикодон/парацетамол, магичне печурке… онда је ушмркивао и спреј за чишћење електронске опреме, со за купање и течност за упаљаче. Никада није платио ни за један лек, углавном су то били поклони од комшија.
– Било је то самозлостављање. Нисам се ментално осећао најбоље – признаје Сондерс. Међутим, данас га нервира што су људима инетерсантне само слике настале под дејством, а не његова уметност као таква. Ипак, толика медијска пажња довела је и до сусрета са студентима које инетерсује веза између уметности и менталног здравља.
– Склон сам психозама, анскиозности, депресији, манији и ако сам под превеликим стресом уметност користим као терапију. Она је мој главни лек. Да нисам имао тај креативни вентил емоције би се само гомилале у мени и једном би експлодирале – каже Сондерс за CNN.
Дипломирао је ликовну уметност у Тенесију 1998. Боравио је у пар „менталних болница, институција и кућа за подршку болеснима“ а онда отишао у Кину и покушао да буде стенд ап комичар, без успеха, па се вратио у САД, у Тенеси 2006. да се професионално бави уметношћу. Све време цртао је између једног и девет аутопортета дневно.
Временом је почео да их користи као огледало и зучну виљушку: начин да открије да ли је „наштимован“.
– Аутоматски нацртам свој лик и онда га посматрам, као тарот карте. Ако имам канџе или очњаке или нешто тако, можда не би требало да излазим вечерас. Већ сам толико изверзиран да знам, ако користим одређене црте или боје, да ли сам склонији опијању или не, колика је вероватноћа да ћу запасти у невољу – објашњава Сондерс.
Црта када је анксиозн, под стресом или стимулисан на било који начин. По својим портретима може да прати како се осећао ког дана. Каже да је у последње две деценије имао 116 главобоља и да је био љут 199 пута.
– Људи не би требало да памте баш сваки пут кад су били љути. Може да буде оптерећујуће, јер када цртате или сликате само продужавате агонију – вели уметник.
Осим серијала „Под дејством“, Сондерс је правио аутопортрете док се заветовао на ћутање, имитирао да је слеп, глув, чак и док је био мучен.
– „Експеримент треће ухо“ подразумевао је да ништа не чујем. Наравно, осећао сам звуке у костима и устима, шта год да сам стављао у уши нисам могао сасвим да угушим слух, али последњих десет дана сваки дан сам халуцинирао. Било је то врло моћно искуство, мучно али и нека врста медитације – објашњава он.
Током „Завета ћутања“ представљао је себе још повученијег и усамљенијег.
Поента је да ће увек постојати нека емотивна или физичка реакција на промену окружења, било вештачку било природну, а његов посао као уметника је да то искористи.
Он се нада да ће једном од читаве колекције направити инсталацију са три осе: на једној ће бити представљен интензитет енергије, на другој ниво стреса а на трећој емоције од позитивних до негативних. Недостатак новчаних средстава спречава га да оствари тај план. Има једног спонзора који му обезбеђује сликарске материјале, али ниједан његов рад није на продају нити ће икад бити.
– Не занимају ме галеристи и остали који купују или продају уметност, то каља моју замисао шта уметност јесте. Ни за шта се не бих продао. Радије ћу се држати својих прнципа и бити сиромашан него изгубити свако самопоштовање – истиче Сондерс.
Поставља се питање шта ће онда бити са његовим портертима кад њега не буде?
– Надам се да ћу наћи особу која ће преузети на себе да води рачуна о том гломазном терету… За сада немам одговор. Заправо, кад умрем све то треба да заврши у ђубрету – закључује Сондерс.
(M.K., Блиц, 4. август 2016.)
