Кур*ц | Миодраг Стошић

Кажу да ниси био дечак ако ниси крао зелене шљиве, ако не знаш за лик, дело и тело Рона Џеремија и ако ниси имао рок бенд. За испуњење последње ставке ове иницијације ухватио сам последњи воз, оформивши свој састав тек у деветнаестој години. Име нашег бенда било је „Клептомани“. Не зато што смо били трубјут бенд оном ружном Ерику већ из разлога што смо свирали само крадене ствари.

Што се жанра тиче, опредељење нашег бенда било је одређено количином нашег дара за музику, а тај дар је било тешко описати. Рецимо само да је певач био одличан вокал али је са изговарањем консонаната био очајан. Ја, као водећи гитариста, свирао сам као да ударам у бодљикаве жице. Због свега тога смо свирали хард кор јер је људима ту нормално да се неко много дере и ломи инструменте на сцени.

Но, премда смо имали озбиљан мањак слуха, сви остали пратећи елементи рок-звезда били су присутни у титанским количинама. Имали смо сујету као да смо „Ролингстонси“ минимум! Терали смо наше рођене девојке да нам глуме групије и да за време концерта бацају на нас танге и брусхалтере. Наравно, оне које смо ми куповали код Кинеза на кило. Пред сваку свирку стављали смо на своје Фејсбук профиле лого групе уместо личних фотографија. И наравно, давали смо себи права да вичемо на друге када год пожелимо јер је, забога, то нераскидиво са рокенролом.

Да ли смо имали ангажмане? Константно! Што баш и није тешко у двомилионском граду који има више кафића него тоалета. Нема тог газде који вам неће дати пар хиљада динара да у два блока по пола сата тамбурате у ћошку док његови пајтоси играју таблић и штипкају конобарицу. Наравно, много је теже било наћи газду који ће вам тај новац дати двапут. Стога се никада нисмо враћали на место злочина. „Always on the run“ требало је да нам је име.

Иако смо имали публику напабирчену од комшија, девојака, баба, ујни и шире родбине, понашали смо се као да свирамо на Вудстоку. Цепали би фармерке на коленима клизећи за време сола а косама смо хедбенговали толико јако да су чистачице после нас имале слободан дан.

Највећи наступ у каријери имали смо у Сталаћу као предгрупа финала ватерпола. Не. Не ради се о бенду са називом „Финале ватерпола“ већ о правој утакмици која је емитована на видео-биму на тераси дискотеке у којој је требало да свирамо. Раја је долазила у таласима да бодри наше момке. Атмосфера је кључала као у топионици олова. Требало је само да победе па да масу доведену до ивице оргазма препусте нама да је докусуримо. Но, испало је малчице другачије. Изгубили су. А након тога, пред публику у којој су чак и бабе псовале Шпанцима мајку мајчину, стигла су четворица клипана са косама боје дуге. Рекао сам да је то био наш највећи наступ? Пааа… У смислу броја људи у публици, свакако јесте. Барем до краја прве песме.

Стога, догодило се је оно што је било неизбежно за сваки бенд који држи до себе – распад. Јанко Снејкитер, певач „Клептомана“ ме је пред свима оптужио да тезгарим са народњацима. Руку на срце, повремено сам свирао бас у кафани „Пајсер“ са оркестром мог брата али то је био само посао. Јанко то није могао да схвати јер је био син богатог адвоката Ристића, чији су клијенти добијали затвор више пута него професионални дегустатор чоколаде за кување у Швајцарској. На крају, све смо завршили као прави Срби. Потукли смо се као животиње а после смо људима са стране причали да смо се растали због креативних разлика.

Након неколико недеља кад смо кренули у соло каријере, ја у сталној поставци бенда „Самба“ а Јанко у адвокатској канцеларији свох тате, стигла ми је порука од њега. Веома кратка: „Будући да више не сарађујемо хоћу да ми вратиш курац.“

Да је ову поруку отворила моја девојка мислим да ме не би опрали ни берзански мешетари са Кипра. О тати да не говорим. Бившем боксеру из Булбудера је свако ко не ломи орахе рукама педерчина пар екселанс. Док му ја објасним о чему се ради моје ствари би летеле кроз прозор као ДХЛ-ом.

Јанку јесам позајмљивао скоро све али не и пенис. За тај сам орган некако емотивно везан. Навикао сам да ми буде увек при руци. „Курац“ који ми је тражио назад је део песме „Девојка из Страхињића Бана“. Процес писања наших несуђених хитова био је такав да сам ја писао све, а Јанко би онда узимао текст на преглед, попут чехословачких новинских цензора. Само што се он, за разлику од њих, старао да у тексту буде што више политички некоректних речи.

Ипак, руку на срце, не верујем да би „Девојка“ постала тако добра без његове интервенције. Па макар се она састојала у „курцу“. Писање те песме изгледало је као вађење остатака јагњетине из мог горњег левог кутњака чачкалицом. Био је ту један део који никако није хтео напоље. Знао сам како и шта, али просто није излазио из уста. Свака рима коју бих покушао била је на прву лопту, формална или патетична. Песма није могла да се покрене без завршеног рефрена а до уласка у студио делио нас је дан. А онда је Јанко, читајући узвикнуо „Е курац!“ и сви смо се погледали. Не због вулгарности. Курац је из Јанкових уста излазио чешче него из Ћићолининих. Ствар је била у томе како је та реч легла. Зграбили смо инструменте и одсвирали песму. Рефрен је сада био савршен. Имао је у себи тај неочекивани прелаз пун бунта 70-их, беса и провокације. Било је једноставно као и све што је савршено.

„Девојка из Страхинића Бана“ није имала срећу да доспе на радио, али се доста вртела на јутјубу. Да се не расипамо стерилном статистиком, рећи ћу само да је имала више прегледа него све наше песме заједно. Штавише, једна словеначка телефонска компанија нам је понудила да од нас откупи право да од рефрена направи рингтон. Наравно о нашем гостовању или о спонзорству за албум нису хтели ни да чују. Све што су хтели био је „курац“. Ипак, пре неколико дана добио сам позив од продуцента Звонка Буцека из Љубљане који је хтео да нашу песму искористи као шпицу за емисију намењену туристима у Београд. Знајући то, Јанко је решио да ми поквари сваку могућност зараде и зато је тражио свој део песме.

У почетку сам се насмејао. Но, када сам се уверио да мисли озбиљно снимио сам поруку и окачио је на Фејсбук. Јанко је постао инсатант хит код мојих пријатеља. Но, није се дао збунити. Гени његовог тате су радили своје. Након месец дана сам у свом сандучету затекао тужбу. Праву правцату тужбу, назначену на моје име. А када сам видео како је написана, схватио сам да је аутор баш он а не чика Ристић. Наиме, Јанко је из српског језика имао током читаве године јаку стрину. Није ни чудо што је био убеђен да је интершункција врста тропске болести.

„…горе наведени приватни тужилац захтева од окривљеног за да му врати курац… Курац који користи није његов већ припада мени… Тај курац је моја интелектуална својина… Девојка из Страхинића Бана је његова до курца. Захваљујући курцу та песма је и моја. Тужитељ, тјест ја, је сазнао да ће тужени Братић продати песму извесном словенском продуценту то заједно са мојим курцем! Не желим да му допустим да се обогати преко мог курца… Због свега горе наведеног ја желим од Првог општинског суда да добијем курац назад. Дана 09.13.2011…“

И већ после пола сата Јанкова тужба је имала неколико стотина шерова на Фејсбуку. Гледао сам на све то као на шалу, али већ након два дана схватио сам шта значи бабина поштапалица о врагу који је односи. На мојим вратима се појавила полиција. Био сам убеђен да су најзад сазнали ко у пијаном стању гура контејнере на сред улице. Запаљене, ту и тамо. Но, тада је глатко избријани инспектор рекао да је разлог њиховог доласка тужба. „Да ли се ви шалите?“, питао сам док су ми гурали главу у кола, пазећи да случајно не промашим ивицу врата.

Трапави Јанко је био одговоран за моје хапшење, али само посредно. Једна од невладиних организација посвећена борби против трговине органима на Косову видела је тужбу на Интернету и помислила да се ради о правом пенису којег ојађени власник тражи назад. Најгоре је што Јанко јесте пореклом са Косова и на печату његовог тате стоји „Призрен“.

Требало је ми је само два дана да објасним о чему се заправо ради. Но, то је и више него довољно да наша тоалет-штампа сажваће и избљује овај догађај на насловницама. Дојучерашња Интернет – сензација преселила се у новине а потом и на телевизију. Иван Ивановић нам је посветио читав блок свог stand up-а. Амиџић нас је звао у своју емисију да отпевамо свој хит у дуету са Венди. Били смо хит, па су се зраци тога преламали и на наш упокојени бенд. Игром судбине, тек тада смо постигли оно што смо желели све време. И то захваљујући курцу.

Јанко је јутрос тражио да се нађемо у кафеу „Fat Cat“. У неколико реченица ми је објаснио да је његов нос за бизнис много бољи од познавања интерпункције. Рекао је да ће повући тужбу али само ако пристанем да васкрснемо бенд и поделимо колач славе која нам се нуди. Погледао сам га а потом окренуо главу ка парку где су два клинца ударали у гитару као да им је побила све по кући. Њихова мелодија се пробијала кроз хипнотишућу психо-мелодију кафића крчећи пут мачетом. Имали су највише 15 година а већ су били бољи од нас. Без „рокерке“, фарбане косе и обавезне флаше вињака поред ноге. Тешко да су имали бенд. Вероватно су ишли на веслање или шах. А гитару су прашили из… како се то беше зове… ах да… записаћу да следећи пут не заборавим… из Љубави.

Погледао сам Јанка и рекао: – Не, хвала. И заклео сам се да више нећи ни да помислим на његов курац а камоли да га стављам у песму. Рекао ми је да ће он ипак продати свој део рефрена на шта сам само слегнуо раменима и отишао у правцу парка. На чист ваздух.

Тако то бива. Свако некад у свом животу мора да направи избор: уметност или курац? •

© Миодраг Стошић