Прича
Јоска | Саша Хаџи Танчић
Ту где је данас цвећара, била некад Јоскина пекара. Баничке Јоскине! Његова кева правила. Прсте да полижеш!
Дошли Ђока Велков и Живка семенкарка.
„Кево, готово ли је? Загориш ли, татко поручио, ноге до колена ће ти искрши.“
Опет Кева помешала пите.
„Је ли, бре, неје овој наша пита.“
„Ваша, него испуцала, па гу не познавате.“
„Наша је од спанаћ, а овај је од сирење. Врни гу, ниси гу ни начнула с печење.“
„Остануло парче недопечено“, брани се Кева.
„Пази шта радиш, пита је млого лепа.“
„Ће видимо.“
„Кад се испече, ће узмеш једно парче.“
„Фала ти, сама ћу си омесим.“
За празнике, подворчани у коритима припреме клопу: врпаце и гугутке да хватају. Очисте их, над шпоретом осуше, у утробу прасета убаце, до ушију и – код Јоске.
После, прасе живо непечено.
Још и то: Јоска, за себе, маст исцедио.
„Јоске, бре, овој праце живо непечено. Жали боже од праце и гугутке.“
Ту је сиромашно Станче, Станче Пилиштарче или Станче Дваеспарче, девојчицом, чекала да јој ко отчепи прасећу ногу, одломи комад пите, понуди баничку. •
(прича из збирке прича „Бог их погледао“ Саше Хаџи Танчића – препоручила: Ана Цветановић)
| ПОСЛЕДЊЕ ПРИЧЕ САШЕ ХАЏИ ТАНЧИЋА
Саша Хаџи Танчић (Лесковац, 1948 – Ниш, 2014) несумњиво је био један од најзначајнијих српских прозних писаца последних деценија 20. и почетком 21. века који је стварао на југу Србије и који је своју уметничку активност највише испољавао описујући стварност свога завичаја и сложене животне околности у њему. Најдуже је живео и радио у Нишу, повремено у Лесковцу, ван матрице нашег книжевног живота која је формирана у Београду и Новом Саду, али је такву позицију превазилазио осмишљеним стваралачким радом и врло запаженом књижевном активношћу. |
|
Особен, препознатљив и савременој књижевности неопходан интегративни глас писца какв је био Саша Хаџи Танчић, који је паралелну стварност у животу и књижевности видео као своје важно уметничко исходиште, и у књизи прича „Бог их погледао“ потврдио је своју основну поетичку оријентацију. Марко Недић |
