Темељ | Весна Денчић

Светло је већ замирало, а његов поглед ни­је могао да се одвоји од напуштене колибе. Осећао је да се ту одиграло нешто необично и тај га је осећај данима вукао да обилази ту чуд­ну грађевину. Први корак начинио је тек онда када је био потпуно сигуран да је безбедна од урушавања. Претходних дана, попут архелога, испитивао је земљиште, квалитет и старост гра­ђе, премеравао темеље… Са тим прорачунима и из те близине, колиба је добијала сасвим друге димензије.

Ново сазнаје учврстило га је у уверењу да је то некада био велелепни дворац – са свим пратећим елементима, укључујући и мистерију, која је добијала на тежини самим тим што нико никад није чуо да је дворац ту постојао, нити га је ико, сем њега у машти, икада видео. Али није се дао поколебати. Жеља да открије тајну дворца, надјачавала је рационалне аргументе. Нешто је засигурно постојало, неко је ту живео, трагови – незнатни али сасвим јасни – постојали су. Требало је само уклонити наслаге уплетене у непрозирну паучину, раскрчити талог времена и пустити га да проговори и дометне прави смисао.

А можда ту, заиста, није било никакве тајне, покушавао је крајњим напорима да прис­воји мисао пријатеља, можда је то била само његова жеља за пустоловином или потреба да свој магични свет подигне на један виши ниво. Ипак, премишљао се, јер све је указивало на то да нису у праву. Шта је то све, ни сам није знао, али и то је било нешто. •

© Весна Денчић