Priča

Slučaj | Zoran Spasojević

Žak je živeo sam. Nije imao ni kučeta ni mačeta. „Šta će mi“, govorio bi sam sebi.

Posmatrao je gospođe za susednim stolom, ali one ga ne pogledaše nijednom. „Nisu neke“, zaključi.

Zamišljao je nemirnu decu kako jure oko njega u parku. Pokušavao je da ih smiri, ali ona nisu obraćala pažnju na njega. Odmahnuo je rukom. „Današnja deca su nemoguća“, reče glasno.

Žak je maštao o prijateljima. Čekao bi ih u gradu, kafani ili na radnom mestu. Niko mu nije prilazio. „Ljudi danas ne žele da se druže“, razmišljao bi.

Nestalo je struje i Žak nije mogao da čita. Prelistavao je knjigu u mraku. Tako je prošla večnost. Onda je stigla struja.

Išao je ulicom i ugledao novu umrlicu na banderi. Stade da pogleda čija je. Raduje se. „Još uvek sam živ“, pomisli.

Iz Žakovog stana izbijao je smrad. „Osoba je preminula sama i na izvesno vreme bila zapostavljena, usled čega je završila u tragičnom stanju“, rekoše.

Specijalni čistači izbacuju nameštaj, nekakve daske, kutije odeće, šerpe, lonce, razne kućevne sitnice, stotinak gramofonskih ploča, starih, na 78 obrtaja, bez zaštitnog omota i fotografije u požuteloj kartonskoj kutiji od cipela marke “bata”. Sve to sada nestaje u čeljustima đubretarskog kamiona.

„Grehota, gospodo“, kažem.

„Samotna smrt, gospodine. Nema kome da ostane“, rekoše. •

© Zoran Spasojević