Представљање романа

Сласна поља | Немања Милићевић

Немања Милићевић - Сласна поља(Књижевна омладина Србије, 2015.)

Роман ван свих литерарних конвенција. Есеј, мистерија и авантуристички трилер са упливом љубавног и еротског жанра који се најдиректније обраћа читаоцу. Баш када сте помислили да је радња ухватила свој ток – долази неочекивано. Навешће вас да поставите себи много питања о слободи и љубави – појмовима које ова авантура у потпуности редефинише.

Нејасно мотивисан, млади религиозни покорник без имена у највећој тајности планира бекство из тоталитарног система орвеловског типа. Успева да напусти наметнутост, свет туђе воље у коме је живео и радио, мислећи да се ослободио. Усхићен, пробија на другу страну, у земљу која не постоји, које нема, и бива ухваћен у замку димензије у којој се без реда преплићу културе и цивилизације, сан и јава, срећа и туга, добро и зло, страст и апатија, пролазност и вечност, живот и смрт… Упознаје земљу у којој најузвишенији представници светлости и таме заиста постоје, и оба се боре за признање у главном јунаку.

Унутрашња и спољашња драматика радње „Сласних поља“ приказана је из перспективе младог протагонисте којег од самог почетка карактерише оштра подвојеност. Током надреалне авантуре, свако вањско, ослобођено чулно искуство се супротставља оном потиснутом, унутрашњем, духовном. Тако да упоредо са спољним елементима радње, тече и она у самом путнику. Аутор чини јасним неизбежност сукоба двају екстрема у сваком човеку односно дуализам добра и зла. Протегнут од почетка до краја, тај контраст најбоље приказује пулсирање бића романа. Плени необичношћу јер, иако се одиграва у познатом и замисливом простору, обојен је неземаљским сентиментом, па оно што би могла бити стварност, нестаје у чаробности јединственог приповедачког тона.

Одломак из романа „Сласна поља“:

Негде је прочитао да би човекова највећа стрепња требала бити страх од заборава, пошто је у сећањима садржан читав наш живот. Иако још увек неспреман да у потпуности призна, интимно је тежио баш томе, самозабораву. Хтео је да избрише сопствену прошлост, па је напокон начинио и тај први прави искорак у пропињању против ње.

Тек што се запутио, прешао праг, а већ је био неповратно далеко. Не би се окренуо и вратио чак и када би му неко доказао да је отишао из најбољег места на свету. То су речи које би описале његово право расположење када је после исцрпљујуће вожње по старим оронулим путевима стигао на излаз за аутопут. Укључио се јер другог избора није имао.

Бескрајни небески свод са којег је неко украо све облаке, беше као застрвен светло плавим сукном, једноличним, прозирним и недовољним да задржи продорност врелих сунчевих снопова ка исушеној равници у којој се обрео. Бучна друмска крстарица је клизила напред, док ју је њена бледа сенка, увек у благом заостатку, неуморно пратила и невешто пресликавала издужену челичну шкољку правећи од ње изобличену карикатуру на усијаној црној површини.

Прожимале су га вибрације тог једноставног осећања ослобођености које путовање носи са собом, и свесности да је прошлост оставио иза док је све остало било испред њега и чекало да буде откривено. Напуштајући и бежећи од мрског, предвидљивог и унапред одређеног, био је на прелазу – цести ка дуго ишчекиваном, жељеном, непредвидивом. Његова интимна фантазма о том прелазу се савршено поклапала са призором спољашње бестрагије у којој се налазио. Свим чулима је упијао први пут искушену слободу кретања, онолико колико је очима могао да захвати и плућима да удахне. Бити ту и доживети тренутак – не постоји довољно изражајан језик да опише осећање ослобођености када је постао свестан да је успео да изађе. Хтео је да јауче од испуњености срећом. Као несавладиву емоцију, испустио је крик задовољства кроз отворени прозор. Истим пробудио све накупљене боли, али му се учинио недовољним па је поновио, много грлатије, као да је сам на целом свету, и осетио изванредно олакшање. Није трагао за посебним објашњењем, јер је све било јасно садржано у том тренутку продуженог трајања односно незадрживом нељудском вриску, снажном попут накупљеног беса који га је изазвао. Схватао је да то није био производ тренутног расположења већ давно потиснутих фрустрација и свега што га је дуго гушило и спутавало – свега због чега више није тамо.

Још увек ношен снагом првих утисака, јурио је по савршеном путу усеченом у пустињи ишараној раштрканим и закржљалим растињем, ширећи усне у блистави осмех презира према свему од чега је побегао. Смењивање изванредних расположења се наставило, па су га у једном тренутку, заједно, обузели невино дечије усхићење, заборав и екстремно изражен осећај за актуелни тренутак коме ништа не претходи и после којег ништа не долази. Хтео је да га задржи заувек и љубоморно сачува само за себе.

Помислио је: “Како самоћа и отуђеност могу пријати!”

Свест о чињеници да не зна где се налази, где иде и шта тражи није деловала депримирајуће на путника. Уосталом, тек је пошао и веровао је да ће пронаћи прави смер – онај који ће га одвести на жељено место, иако није имао ни назнаку где би то могло бити. Наставио је да опажа мртву природу која се ширила много више од захвата погледа, незаинтересовану и равнодушну према свему осталом, газио напред и сваким километром прошлост претварао у пуко маргинално сећање, уживајући у тој наслади.

Приказ романа „Сласна поља“:

Да ли је људска слобода превазиђена категорија?

Човечанство је увек понављало исту погрешку: увек је претварало средства у мерило живота. Уместо да тражи мерило у највишем порасту живота, у проблему напредовања и исцрпљења, оно је средства за један сасвим одређен живот употребило за искључење свих осталих облика живота, за критику и одабирање. То јест, човек најзад заборавља да су средства – средства и почиње их волети ради њих самих: она му сада улазе у свест као циљеви – као мерила циљева.

О томе колико је данас погубан утицај телевизије, као и поплава постмодерних риалити програма, већини је јасно. То је показао и документарац француских аутора, у оквиру кога се приказује како тамничари пробног риалитија „La zone extreme” пристају да муче једни друге електро шоковима, па чак и да убијају.

Манипулативне технике и методе контроле ума, понашања и емоција, које се данас нескривено спроводе над „заморчићима” савремених риалитија, а у скоријој будућности над свима нама преко интернета, буде оправдану запитаност „освешћеног“ човека, каква је то судбина резервисана за њега у надолазећем свету Орвелове 1984. Па се тако, са пуним правом, и аутор романа „Сласна поља“ пита, да ли је људска слобода превазиђена категорија, и да ли ми сви играмо неку своју унапред одређену улогу у глобалном животном риалитију који нам се свакодневно одвија пред очима, окружени тоталитарним тенденцијама.

Наравно да суштинска демократија не постоји. Више нико у збиљи и не тврди да живи у демократији, с обзиром да чак ни лицемерје више није неопходно, то само значи да и на нивоу дискурса живимо у пост-демократском свету.

Да ли може очигледније да буде? Само помислите на актуелне теме којима нас свакодневно „бомбардују“ у свим медијима и средствима информисања: рат против тероризма, оружје за масовно уништење које никад није пронађено или непријатељи чији идентитет нико не зна. Рат је данас заиста постао мир, слобода ропство. Притом, приватност је постала веома сужена категорија.

Зато јунак романа „Сласна поља“, „у највећој тајности планира бекство из тоталитарног система орвеловског типа. Успева да напусти наметнутост, свет туђе воље у коме је живео и радио, мислећи да се ослободио“. Мислећи…

Са друге стране, стварност није само сложена, већ пречесто и чудновата. Она није уређена, није очигледна, увек је друкчија него што очекујете. Стварност је, заправо, нешто о чему се обично не може нагађати. То је један од разлога зашто верујемо у дуализам – веровање да у позадини свега стоје две једнаке и међусобно потпуно независне силе, од којих је једна добра а друга лоша. Према томе, овај свет је бојиште на коме те две силе непрекидно ратују. У стварности, међутим, никада нећемо срести особу која воли зло само зато што је зло. Човек може бити добар ради самог добра, али не може бити зао ради самог зла. Нико није окрутан због саме окрутности, већ зато што му причињава задовољство или доноси корист. Дакле, нешто мора бити најпре добро, да би се могло покварити.

Немања Милићевић је већ својим првим делом показао да схвата да је зло плод слободе. Али он нам је кроз фикцију показао и да без слободе нема добра. И добро јесте дете слободе. С тиме је везана једна од тајни живота и људске судбине.

Ту је сва загонетка, антиномија и тајна. Милићевић нас не ставља само пред те загонетке него много прилаже и њиховом решавању.

Зашто се дешавају таква искушења? Она су огледала наше душе. Од других ми можемо сакрити многе садржаје душе, али то не значи да их немамо. Не постоји случајно она изрека да ће нам се судити, односно да ћемо бити вредновани, не само кроз оно што чинимо, већ и кроз оно што уистину јесмо на најдубљем нивоу своје неопипљиве унутрашњости. Искушења зато служе да покажемо све оно чиме располажемо као бића. Жељом да другоме учинимо зло, па макар тај други први покренуо ланац зла, ми показујемо да смо истоветни, да међу нама нема разлике. Илузије трају од једног искушења до другог. Ми обично на искушењима и грешимо.

Тако је то када сами себи судимо као појединци. Сами своји господари – то је вечна илузија. Превише загледани у себе не видимо своје окружење. Опседнути окружењем, не видимо своју унутрашњост. Свака искључивост води у разарање и патњу.

Зато аутор чини јасним „неизбежност сукоба двају екстрема у сваком човеку, односно дуализам добра и зла“. А управо је такво дуалистичко одвајање способности за јунака романа „Сласна поља“ постало фаталан корак… Његов морал је постао главни тровач живота.

Главни јунак стално изнова поставља вечно питање човекове егзистенције – како живети. Њега нико није окривио, он је узоран у сваком погледу, споља гледано, али зато на свом путу окривљује сам себе, редовно преиспитујући поступке. Чак и када мисли да поступа исправно, опет се баца у искушење самоиспитивања јер верује да је само тако исправно живети. Исправно али не и срећно. На том путу самопреиспитивања прича нуди и много симбола, па тако и симбола зла, персонификованом у самом «Палом анђелу» који га прати од почетка романа. Они се при крају и сусрећу и воде занимљив разговор. Тај праисконски симбол, који у различитим епохама и цивилизацијама носи разна имена, даје основ да прича на тренутке има и елементе хорора, а без сумње и мистерије.

Роман „Сласна поља“ истовремено описује и људску изолацију која је присутна око нас, а која је уочљивија уколико се, макар наизглед, одбаце све особе и бића са којима је та личност у сталном контакту. Странице овог дивног романа представљају путовање у дубину ума сваког изолованог младог човека док бије већ одавно изгубљену битку против усамљености и депресије, у данашњем свету у којем живи.

Наиме, сви знамо да не постоји особа која се никада није осетила усамљеном. Неки се тако осећају највећи део времена, док неки пате од усамљености у појединим моментима живота, с том разликом што је у нашој култури срамота бити усамљен, што медији наглашавају важност стицања пријатеља, а популарност се изједначава са успехом.

У роману Милићевић пише и о религиозности и алтруизму.

„Па тако текст обилује тајанствено постављеним симболима и сталним унутрашњим превирањима, типично симболистичком и психолошком жанру, а кроз путешествије и промискуитетност двадесетседмогодишњака упорно нас држи у оквирима авантуристичког и еротског романа. Његовим лутањем и нејасним циљем, приближава нас бит генерацији, а мотивима осамљености и изгубљености једнако убедљиво одржава контакт са жанром апсурда.“

А оно што је од пресудне важности „битницима“ јесте поимање пролазности, патње, ужаса, узнемирености, или смрти са појачаном сензитивношћу.

Зато је јунак „Сласних поља“ одлучио да крене на пут, бежећи од страдања или хрлећи ка њему, свеједно.

„Сласна поља“ говоре о нужности промена, глобалном незадовољству, и неспремности људи да адекватно реагују. Међутим, питање кроз призму деконструкције би било како а не шта нам странице овог романа говоре.

За Милићевића је ово дело крајња и потпуна мера борбе против отуђености. Уметност се бори против отуђености „негацијом“ постојећег, и новом, привременом, отуђеношћу која нас уводи у истински људски простор остварен вештином уметника.

Другим речима, у овом делу књижевна форма представља доследни израз ауторске естетичке концепције, али и више од тога: израз ауторове филозофије живота.

Верица Секирарски, председник Књижевне омладине Србије