Razgovor sa Gordanom Đilas, autorkom zbirke pesama „Sever, udaljen zvuk“

Sever, udaljen zvuk #alhemija #stvaraoca #tajnaznanja

Razgovor sa Gordanom Đilas, autorkom zbirke pesama „Sever, udaljen zvuk“, nagrađenom „Drainčevom nagradom“

1. Gordana, ta čulna pojava koja otvara sva vrata sveta (poezija) je danas zapostavljena književna vrsta. Zašto?

GĐ: Zato što nas približava nama samima, a nama to danas nije potrebno. Suočiti se sa samim sobom, makar i kroz poeziju, bolan je izazov, a od bola bi svako rado da pobegne. Ima ga inače suviše u svakodnevnom životu, a ovde znamo da je naš lični izbor, pa biramo da ne osećamo.

Kao da će nas čitanje poezije skrenuti s puta i odvesti na nepoznat teren. Bežimo od emotivnosti i neke druge slike stvarnosti koju bi mogla da ponudi, bežimo sami od sebe, jer nam je tako, naizgled, lakše. A nije. Ona je čist vazduh koji udišemo, naš idealni saputnik, mogućnost da život učinimo ako ne lepšim, onda smislenijim. Da se odupremo globalizmu, neoliberalizmu, kapitalizmu, na tim malim, mikropoljima, da spoznajemo lica ljudskosti, nežnosti, bola, gneva, radosti, da se radujemo jedni drugima, da naučimo da zastanemo i saslušamo drugoga. Materijalno suštinski nije važno, poezija bi nam svakako pomogla da produbimo naše osećanje života, da spoznamo i naš doprinos, našu nijansu u neizrecivom kaleidoskopu, da vidimo drugačije i dublje, da mislimo, da se ne pokoravamo ustaljenim šemama ponašanja i kada nam one ne odgovaraju, samo zato što nam je tako lakše.

2. Pesnici su „natprirodno osetljivi”. Koliko to po(d)maže?

GĐ: Povišena osetljivost postoji. I u tome ima razlike među pesnicima. Neki je nose tiho i trpeljivo, drugi duhovito, a treći glasno, što sve zavisi od ličnosti. Šta činiti s viškom emocija. Nismo svi jednako emotivni, s time se treba pomiriti, radi ličnog mira. Dok sam bila mlađa to mi je više smetalo, osećala sam da sam drugačija i da me to onemogućuje da se uklopim. Kasnije sam to posmatrala kao jednu od osobina koje mi pomažu da shvatim da nije greška previše osećati ili biti drugačiji. Danas mislim da osetljivost pomaže boljem razumevanju onoga što se dešava i prihvatanju. Naučila sam da povišenu emotivnost držim nekako po strani, za specijalne trenutke, za pisanje poezije, da je zaštitim i od sebe i od drugih. Neke ljude to svakako iritira. A, opet, nađe li se jedan, ili njih nekoliko, koji žele i umeju da se raduju njenim plodovima, eto Radosti!

3. Imam utisak da se u Srbiji život preko mere „romansirao”. Šta mislite o tome?

GĐ: Roman je i kada pada sneg i kada se smrzavamo na niskim temperaturama, kada posle svakodnevnog i celodnevnog rada umorna i prozebla slušam kako nam je lepo i dobro, kada u Kliničkom centru sa nekoliko stotina ljudi čekam nekoliko sati da bih obavila pregled. To je i majka koja živi u polunapuštenom selu, sasvim sama, sa penzijom koja je jedva dovoljna da preživi ali mi u razgovoru stalno sugeriše da je život dar i stoga dobar. Svi smo junaci tog romansiranog života. Jedini način da u njemu ostanemo pozitivni do kraja je, što bi rekao Volter, da svako od nas obrađuje svoj vrt.

4. Gordana (pesnikinja) zastane kod druge ili četvrte rečenice? I da li piše ono što ona želi ili na šta je prinuđena?

GĐ: Uvek prinuda. Nema onoga – sad ću da sednem i da pišem pesme. Ima situacija kada reči krenu, a vi u autobusu, ili u prodavnici, onda ih samo pustite i trudite se da zapamtite makar nešto. Ponavljate to u sebi dok ne dođete do mogućnosti da zapišete. Ali, čarolija je nestala.

U Vašem pitanju ima mnogo poezije, posebno u rečima druge i četvrte, i to mi je nedokučivo. Počela sam da zapisujem i male priče iz svakodnevice, kraće lirske zapise i to je lakše, lakše mi je da u poetskoj prozi ili prozi upravljam rečima. Kad skliznem, i krenu stihovi moje je da budem dovoljno pribrana, uz papir i naliv pero i pokušam da uhvatim sve reči koje odnekud stižu. I sama ih ponekad odgonetam, nagnuta nad ispisanim. Kasnije ide dorađivanje i prilagođavanje slici za koju mi se učini da najviše odgovara. Najbolje je kad je dorada malo, najmanje. Onda je pesma najčistija. Ponekad, kad se vratim pesmi ne znam da li sam to napisala ja ili nisam. Prepoznajem je samo po emociji. A u međuvremenu se trudim da ojačam podlogu na koju bi došli novi stihovi, da im bude lepše. Najomiljeniji način je čitanje. S nespokojem kako za života neću stići sve dok u uglu sobe raste stub knjiga sa prioritetom za čitanje.

5. Imam utisak da u Vašoj zbirci „Sever, udaljen zvuk“ živite filozofiju rose: list, kristalni, blistavi trenutak. Ima li drugo uopšte vrednosti, kao ono što je čovek preživeo?

GĐ: Ima li drugo uopšte vrednosti, kao ono što je čovek preživeo i nema sa kim to da podeli? Opseda me ta misao. Mi smo i socijalna bića i potreban nam je drugi kako bi mogli da svedočimo o postojanju. Inače ništa ne bi imalo smisla.

Trudim se da filozofiju u Vašem pitanju živim svakodnevno, uz čisto saznanje da to nije dovoljno. Moramo pre toga obezbediti novac za stanarinu, hranu, odeću, obuću… Kad obezbedimo egzistencijalni minimum, ili još bolje, dokle ga obezbeđujemo, ne smemo zaboraviti da živimo, ako se pri svemu ne umaramo ili umorimo previše.

Onda, od blistavih trenutaka može sasvim lepo da se živi. I od njihovog stalnog obnavljanja, kroz sećanje. Ponekad mi se čini kako ta forma života ide svojim putem, dok se njegova unutrašnja, emotivna strana razvija u nekom drugom pravcu. Pa se susretnu, ili posvađaju, potom raziđu, a onda sve ispočetka. O tome nas i priroda podučava. Ona je naš odraz, volim da se ogledam u njoj. Svašta može da se vidi, a mera uživanja i ushićenja je nesaglediva. Priroda je više želja nego mogućnost, da bismo se njoj posvetili u onoj meri u kojoj nam je to potrebno, ali je verna i nepovređujuća saputnica.

6. Strana reč (ime)? Omiljeni mislilac?

GĐ: Rumi sa svojom mističnom jednostavnošću, kada njegovu poeziju primaš svim čulima i onda shvatiš da si u nesaglasju i sa sobom i sa svetom. Uvek ostane neki višak. Ushićenje. Preobražaj koji ne umeš da imenuješ. Neizrecivo u njegovoj poeziji približava tajni života i univerzuma na nov, nesvakidašnji način. Uvek ostaje nešto da se domisli. Onda to primaš srcem, jer srce sve razume.

Od Rumija učim da posmatram prirodu, kako nam se obraća, šta pokušava da nam kaže, o tome je i Gete pisao. Mi smo na Zemlji samo delovi celine, poštovanjem naših razlika učimo i sazrevamo. Razvijamo svesnost koja je jedan od stepenika prema najvišem – ljubavi.

Razgovor vodila: Ana Cvetanović

Ana CvetanovićO Ani Cvetanović

Dolazi iz virtuelnog sveta.

Životni moto: Sve u moje vreme!

Ljudima su potrebni autoriteti za postavljanje prioriteta je „anina“ spoznaja i zaštićena misao!