Разговор за сваки случај #našslučaj

Разговор са Владицом Миленковићем,
сатиричарем и заступником „Артије“

1. Колико је „лако“ написати афоризам?

– Данас написати афоризам није лако, а да се не упадне у замку већ написаног и изреченог, што од стране других афористичара, што од стране свих других – почев од филозофа преко јавних личности до обичних корисника друштвених мрежа. Нажалост, данас се афоризмом назива све и свашта што је иоле духовито и стаје реченицу-две, чиме је афоризам прилично обесмишљен као порука која кроз призму мудрости треба да указује пре свега на друштвене аномалије и критикује тренутно стање друштва. Међутим, ту није крај обесмишљавању афоризма, јер захваљујући свему томе обесмишљен и као књижевна форма, па тако имамо случајеве да се данас многи називају афористичарима, а да су тај статус сами себи наметнули ничим изазвани. Да се разумемо, нико никоме не може да забрани где ће да се сврстава и коју ће титулу себи да качи, то је демократско право, а овдашње схватање демократије је довело до тога да овде свако може да буде све. Све је већа најезда разноразних доктора, магистара и иних, самозвани афористичари су ту најмањи проблем, али ме плаши да исти себе сутрадан не прогласе некаквим докторима за афоризам јер за то, бар за сада, није потребна диплома. Носити титулу афористичара захтева много више од пуког писања афоризама уз помоћ разних досетки и уличарског речника. Бити афористичар и писати афоризме значи бити у материји, тј. познавати афористику и стално се бавити њоме, али бити и човек на свом месту јер апсурд је критиковати било шта, макар и оправдано, а не одскакати од критикованог. Зато због свега наведеног данас писати афоризме, а тек бити афористичар, није лако. Мада некима није нимало тешко, довољан им је само неограничени приступ интернету.

2. „Лакше“ је бити:
а) Афористичар
б) Велики ентузијаста
ц) Први човек „Артије“
д) Члан Удружења књижевника Србије

– Као што рекох, бити афористичар није лако, али је још теже бити ентузијаста, па још велики. Дакле, бирам одговор под б. Иначе, ентузијазам је уско везан за оптимизам, а данас у Србији бити оптимиста представља ретку појаву. Много тога је условљено материјалним, док креативни људи који имају веће предиспозиције да буду ентузијасти повлаче се у чауре под налетом неукуса и политике, што је даље и од бекства из своје средине које је све чешћа појава. Једино је теже од великог ентузијасте бити усамљени ентузијаста, што захваљујући пријатељима из „Артије“ и другим сарадницима нисам, као што нисам ни члан Удружења књижевника Србије, бар за сада, тако да нисам компетентан да се изразим о тежини коју то носи, мада према искуству ко све јесте члан не видим неку предност.

3. Спајање спојивог „Жикишона“ и „Артикулисања“ показује и доказује да сатирична сцена живи и ради и ван Београда?!

– Пре него што одговорим, хоћу да напоменем да је „Артикулисање“, у ствари, фестивал свих врста уметности, у шта сврставам и сатиру као књижевни жанр, укључујући ту и хумор, а да је „Жикишон“, тачније Сатирична позорница „Жикишон“, нешто што тежи да представља сатиру у свом пуном светлу. Колико је „Жикишон“ значајан на данашњој сатиричној сцени Србије, упркос скромним средствима, показују и то ко је све наступио на позорници овог фестивала, а да не бих при набрајању неког изоставио извештаји о томе се могу прочитати на „Жикишон блогу“. Иначе, мислим да на Београд не треба гледати као на конкуренцију на било ком нивоу, па ни на нивоу културе и уметности, јер достићи тај ниво културних дешавања као у Београду није могуће из више реалних и конструктивних разлога, што захтева озбиљну дискусију. На Београд треба гледати као на партнера са којим се могу реализовати много садржајнија дешавања, а један од примера је био одржавање београдске верзије Сатиричне позорнице Жикишон 2015. године у сарадњи са Удружењем Параћинаца и пријатеља Параћина у Београду. Треба рећи да је срећа за Параћин што је имао Живојина Павловића Жикишона, као и у новије време Зорана Матића Мазоса који је одржао сећање на њега, тако да је постојање фестивала хумора и сатире у Параћину и више него оправдано и основано. И није само Параћин тај који предњачи у томе, ту је пре свега крушевачка „Златна кацига“, затим „Куцурски клип“ у Куцури, Дани хумора и сатире у Зајечару, „Жаока“ у Качареву, а од ове године и „СЛЕМ – Сатирична ЛЕсковачка Мућкалица“ у Лесковцу.

Владица Миленковић, рођен је 20. новембра 1973. године у Параћину, где и данас живи и ствара. Пише хумористичко-сатиричне форме и поезију. Објавио књиге афоризама: „Критична маса“, у двоауторској двостраној књизи „Жигосање“ (2005.), „Досије ФенИКС“ (2010.) и „За сваки случај“ (2014). Један је од приређивача два алманаха афористичара „Афотека“ (2012.) и „Афотека 2“ (2013). Један од оснивача Сатиричне позорнице Жикишон, данас фестивала сатире и хумора под истим називом, и идејни творац Фестивала уметности „Артикулисање“, оба у организацији Књижевно-уметничке асоцијације „Артија“ из Параћина, чији је заступник. Уредио је 20-ак књига. Објављивао и објављује у више електронских и штампаних медија. Са афоризмима, кратким причама и поезијом заступљен у више антологија и зборника. Афоризми су му превођени на баскијски, немачки, мађарски, румунски, македонски и енглески језик. За афоризме, поезију и кратку причу награђиван, међу којима је најзначајнија награда за најбољу сатиричну причу „Сатира феста 2013“ у Београду.

4. Предност Артија.нет портала (електронског записа културе и уметности) у односу на књижевне часописе је у…

– У суштини нема неких посебних предности. Пре бих то приписао различитости и тежњи за оригиналношћу, што је све теже бити на интернету у мору сајтова и информација, где главну реч воде друштвене мреже. Било о ком сајту да се ради, ако има и свој мали печат по коме се препознаје, то је успех. Можда је на Артија.нет порталу тај мали печат управо серија ових интервјуа, да се нашалим, са мном или без мене.

5. Данас је (не)потребно објашњавати зашто је важно неговати сатиру?

– Ко не разуме сатиру њему је непотребно објашњавати шта представља сатира за једно друштво као што је наше, пуно турбуленција вековима уназад. То је исто као објашњавати људима шта су писали и шта су у ствари хтели да кажу Домановић, Нушић, Душко Радовић, Виб и други гласници сатиричне речи свог времена, па све до данашњих. За мене лично сатира је нешто више, она је начин изражавања који често буде обогаћен хумором да би се све лакше прогутало. Снагу коју носи сатира гледам као на снагу коју носи рокенрол као начин живота. И у сатири и у рокенролу порука је јасна и представља бунт против система безумља и једноумља.

6. Као издавач, шта очекујете у 2017. години?

– Тешко је шта очекивати као издавач којем то није основа деловања. „Артија“ и није издавач који може да очекује нешто више од до сада оствареног, а то је поштен однос са ауторима који изразе жељу да кроз своје дело буду део овог удружења јер су препознали да радимо праву ствар за културу и књижевност. Број издатих књига и тираж нама нису важни, то остављамо великим издавачима или издавачким кућама од којих су неке и од Сајма књига направиле циркус са ружичастом иконографијом. Ево, да крај не буде у негативном тону, очекујем Деда Мраза јер вера у њега никада не престаје.

Разговор водила: Ана Цветановић

О Ани Цветановић Долази из виртуелног света. Животни мото: Све у моје време! Људима су потребни ауторитети за постављање приоритета је „анина“ спознаја и заштићена мисао!