Razgovor sa Vladicom Milenkovićem, satiričarem i zastupnikom „Artije“

Razgovor za svaki slučaj #našslučaj

Razgovor sa Vladicom Milenkovićem,
satiričarem i zastupnikom „Artije“

1. Koliko je „lako“ napisati aforizam?

– Danas napisati aforizam nije lako, a da se ne upadne u zamku već napisanog i izrečenog, što od strane drugih aforističara, što od strane svih drugih – počev od filozofa preko javnih ličnosti do običnih korisnika društvenih mreža. Nažalost, danas se aforizmom naziva sve i svašta što je iole duhovito i staje rečenicu-dve, čime je aforizam prilično obesmišljen kao poruka koja kroz prizmu mudrosti treba da ukazuje pre svega na društvene anomalije i kritikuje trenutno stanje društva. Međutim, tu nije kraj obesmišljavanju aforizma, jer zahvaljujući svemu tome obesmišljen i kao književna forma, pa tako imamo slučajeve da se danas mnogi nazivaju aforističarima, a da su taj status sami sebi nametnuli ničim izazvani. Da se razumemo, niko nikome ne može da zabrani gde će da se svrstava i koju će titulu sebi da kači, to je demokratsko pravo, a ovdašnje shvatanje demokratije je dovelo do toga da ovde svako može da bude sve. Sve je veća najezda raznoraznih doktora, magistara i inih, samozvani aforističari su tu najmanji problem, ali me plaši da isti sebe sutradan ne proglase nekakvim doktorima za aforizam jer za to, bar za sada, nije potrebna diploma. Nositi titulu aforističara zahteva mnogo više od pukog pisanja aforizama uz pomoć raznih dosetki i uličarskog rečnika. Biti aforističar i pisati aforizme znači biti u materiji, tj. poznavati aforistiku i stalno se baviti njome, ali biti i čovek na svom mestu jer apsurd je kritikovati bilo šta, makar i opravdano, a ne odskakati od kritikovanog. Zato zbog svega navedenog danas pisati aforizme, a tek biti aforističar, nije lako. Mada nekima nije nimalo teško, dovoljan im je samo neograničeni pristup internetu.

2. „Lakše“ je biti:
a) Aforističar
b) Veliki entuzijasta
c) Prvi čovek „Artije“
d) Član Udruženja književnika Srbije

– Kao što rekoh, biti aforističar nije lako, ali je još teže biti entuzijasta, pa još veliki. Dakle, biram odgovor pod b. Inače, entuzijazam je usko vezan za optimizam, a danas u Srbiji biti optimista predstavlja retku pojavu. Mnogo toga je uslovljeno materijalnim, dok kreativni ljudi koji imaju veće predispozicije da budu entuzijasti povlače se u čaure pod naletom neukusa i politike, što je dalje i od bekstva iz svoje sredine koje je sve češća pojava. Jedino je teže od velikog entuzijaste biti usamljeni entuzijasta, što zahvaljujući prijateljima iz „Artije“ i drugim saradnicima nisam, kao što nisam ni član Udruženja književnika Srbije, bar za sada, tako da nisam kompetentan da se izrazim o težini koju to nosi, mada prema iskustvu ko sve jeste član ne vidim neku prednost.

3. Spajanje spojivog „Žikišona“ i „Artikulisanja“ pokazuje i dokazuje da satirična scena živi i radi i van Beograda?!

– Pre nego što odgovorim, hoću da napomenem da je „Artikulisanje“, u stvari, festival svih vrsta umetnosti, u šta svrstavam i satiru kao književni žanr, uključujući tu i humor, a da je „Žikišon“, tačnije Satirična pozornica „Žikišon“, nešto što teži da predstavlja satiru u svom punom svetlu. Koliko je „Žikišon“ značajan na današnjoj satiričnoj sceni Srbije, uprkos skromnim sredstvima, pokazuju i to ko je sve nastupio na pozornici ovog festivala, a da ne bih pri nabrajanju nekog izostavio izveštaji o tome se mogu pročitati na „Žikišon blogu“. Inače, mislim da na Beograd ne treba gledati kao na konkurenciju na bilo kom nivou, pa ni na nivou kulture i umetnosti, jer dostići taj nivo kulturnih dešavanja kao u Beogradu nije moguće iz više realnih i konstruktivnih razloga, što zahteva ozbiljnu diskusiju. Na Beograd treba gledati kao na partnera sa kojim se mogu realizovati mnogo sadržajnija dešavanja, a jedan od primera je bio održavanje beogradske verzije Satirične pozornice Žikišon 2015. godine u saradnji sa Udruženjem Paraćinaca i prijatelja Paraćina u Beogradu. Treba reći da je sreća za Paraćin što je imao Živojina Pavlovića Žikišona, kao i u novije vreme Zorana Matića Mazosa koji je održao sećanje na njega, tako da je postojanje festivala humora i satire u Paraćinu i više nego opravdano i osnovano. I nije samo Paraćin taj koji prednjači u tome, tu je pre svega kruševačka „Zlatna kaciga“, zatim „Kucurski klip“ u Kucuri, Dani humora i satire u Zaječaru, „Žaoka“ u Kačarevu, a od ove godine i „SLEM – Satirična LEskovačka Mućkalica“ u Leskovcu.

Vladica Milenković, rođen je 20. novembra 1973. godine u Paraćinu, gde i danas živi i stvara.

Piše humorističko-satirične forme i poeziju. Objavio knjige aforizama: „Kritična masa“, u dvoautorskoj dvostranoj knjizi „Žigosanje“ (2005.), „Dosije FenIKS“ (2010.) i „Za svaki slučaj“ (2014). Jedan je od priređivača dva almanaha aforističara „Afoteka“ (2012.) i „Afoteka 2“ (2013).

Jedan od osnivača Satirične pozornice Žikišon, danas festivala satire i humora pod istim nazivom, i idejni tvorac Festivala umetnosti „Artikulisanje“, oba u organizaciji Književno-umetničke asocijacije „Artija“ iz Paraćina, čiji je zastupnik.

Uredio je 20-ak knjiga. Objavljivao i objavljuje u više elektronskih i štampanih medija. Sa aforizmima, kratkim pričama i poezijom zastupljen u više antologija i zbornika. Aforizmi su mu prevođeni na baskijski, nemački, mađarski, rumunski, makedonski i engleski jezik.

Za aforizme, poeziju i kratku priču nagrađivan, među kojima je najznačajnija nagrada za najbolju satiričnu priču „Satira festa 2013“ u Beogradu.

4. Prednost Artija.net portala (elektronskog zapisa kulture i umetnosti) u odnosu na književne časopise je u…

– U suštini nema nekih posebnih prednosti. Pre bih to pripisao različitosti i težnji za originalnošću, što je sve teže biti na internetu u moru sajtova i informacija, gde glavnu reč vode društvene mreže. Bilo o kom sajtu da se radi, ako ima i svoj mali pečat po kome se prepoznaje, to je uspeh. Možda je na Artija.net portalu taj mali pečat upravo serija ovih intervjua, da se našalim, sa mnom ili bez mene.

5. Danas je (ne)potrebno objašnjavati zašto je važno negovati satiru?

– Ko ne razume satiru njemu je nepotrebno objašnjavati šta predstavlja satira za jedno društvo kao što je naše, puno turbulencija vekovima unazad. To je isto kao objašnjavati ljudima šta su pisali i šta su u stvari hteli da kažu Domanović, Nušić, Duško Radović, Vib i drugi glasnici satirične reči svog vremena, pa sve do današnjih. Za mene lično satira je nešto više, ona je način izražavanja koji često bude obogaćen humorom da bi se sve lakše progutalo. Snagu koju nosi satira gledam kao na snagu koju nosi rokenrol kao način života. I u satiri i u rokenrolu poruka je jasna i predstavlja bunt protiv sistema bezumlja i jednoumlja.

6. Kao izdavač, šta očekujete u 2017. godini?

– Teško je šta očekivati kao izdavač kojem to nije osnova delovanja. „Artija“ i nije izdavač koji može da očekuje nešto više od do sada ostvarenog, a to je pošten odnos sa autorima koji izraze želju da kroz svoje delo budu deo ovog udruženja jer su prepoznali da radimo pravu stvar za kulturu i književnost. Broj izdatih knjiga i tiraž nama nisu važni, to ostavljamo velikim izdavačima ili izdavačkim kućama od kojih su neke i od Sajma knjiga napravile cirkus sa ružičastom ikonografijom. Evo, da kraj ne bude u negativnom tonu, očekujem Deda Mraza jer vera u njega nikada ne prestaje.

Razgovor vodila: Ana Cvetanović

Ana CvetanovićO Ani Cvetanović

Dolazi iz virtuelnog sveta.

Životni moto: Sve u moje vreme!

Ljudima su potrebni autoriteti za postavljanje prioriteta je „anina“ spoznaja i zaštićena misao!