Predstavljanje knjige poezije
Pustinjske pesme | Veselin Mišnić
(Industrija knjiga, Beograd 2016.)
Pred nama je sasvim nova knjiga poezije Veselina Mišnića. Ova mahom ljubavna poezija nastajala je u periodu od petnaest godina, počev od dvehiljadite naovamo. Ciklusi pesama otkrivaju i period njihovog nastanka, što jasno ukazuje da Mišnić nije žurio. Mišnić kao i mnogi njegovi savremenici nije odoleo iskušenju eksperimenta i tragalašta, ipak nije srljao po svaku cenu u nepoznato. Zanatska prefinjenost, lirika kao polazišna osnova, bez koje se o ljubavi pevati ne može, krase i ovu Mišnićevu pesničku knjigu. Mišnić ne želi po svaku cenu da naiđe na dopadanje, njemu je mnogo važnije da se čitalac emotivno prepoznao u nekoj od njegovih pesama.
Verujemo da široj čitalačkoj javnosti nije ostalo neprimećeno da je Veselin Mišnić, iako svestrane književne orijentacije, kao pesnik prefinjene misaone i proživljene lirike, vrlo rano ušao u najpoznatiju i slavnu ediciju: BIBLIOTEKA LEPE POEZIJE, u to vreme kao najmlađi naš stvaralac. Pomenimo samo neke od velikana svetske i naše poezije, koji su tih godina objavljeni u ovoj prestižnoj ediciji: Jesenjin, Blez Sandrar, Luj Aragon, Pol Elijar, Prever, Lorka, Pablo Neruda, a od pesnika sa ovih prostora samo nekolicina: Stanislav Vinaver, Rade Drainac, Libero Markoni i Veselin Mišnić. Mišnić je poput Remboa, rano sazrevao kao pesnik, o čemu je najbolje i nadahnuto, rekli bismo proročki i najiskrenije pisao Miroslav Mika Antić. „Postoji naša unutrašnja priroda koja se neda izneveriti i Mišnić, hteo ne hteo, ostaje sopstveni glas među glasovima, jedna grafološka usamljenost, jedan sopstveni put u nepoznato i nemoguće. Ovo bez sumnje nije poezija samo sadašnjeg vremena, već eho nekog govora koji se među zubima i na jeziku naslućuje kao artikulacija onoga što se tek priprema u jedno sutra koje dolazi. Ovaj literarni pasoš Veselin Mišnića ima vizu za mnoga vremena, mnoge prostore i mnoga kretanja“, piše Mika Antić u pogovoru jedne rane Mišnićeve pesničke knjige. •
Knjiga „Pustinjske pesme“ se sastoji iz četiri ciklusa: „Pustinjske pesme“ – ciklus nastao 2014. godine, „Jesen zauvek“, „Seča zvezda“ i „Zapisi ispod kože“, na oko 140 strana. Kao prikaz iz svakog ciklusa izdvajamo po jednu pesmu:
PUSTINJA JE META
KOJA SE NE PROMAŠUJE
Niču oaze
i nežne fatamorgane
Iz tišine iskonske
nomadi po pesku vuku nevidljive šatore
Samoću vekova vuku
I veruju
da kap vode
iz centra zemlje
koju kamila oseti
samo jedna kap
može žeđ čitave pustinje ugasiti
Nomadi Draga nikoga ne love
U pustinji dok žive
voda ih iz peska pronalazi
Oni se hrane neprolaznom glađu
i tako preživljavaju
Ponekad u dokolici
neko strelu
neko luk
iz potaje vadi
i nišani u vreme
kojeg na pretek ima
Ja sam sve to
I pre ove priče znao
Zategni luk u grudima
Odapni strelu koja ti srce truje
i čekaj ljubavi moja
Čekaj me
jer pustinja je meta
koja se ne promašuje
OPROŠTAJ OD GOVORNIKA
Izgoreo sam u čeljustima jedne mrtve reči
Među zubima zaigrao oproštajno kolo
Zapao u dušnik prolaznosti
Zapevao uz ropac koji davi jedno spokojno odumiranje
Bio u svemu gde me nikada nije bilo
Kisnuo na kiši u obući od prkosa
U odeći od kostreti dangubio
Bio sam snaga vetru
Svežina vazduhu
Radost proleću
Bio sam
Bio
I studen zimi sam potom bio
I kad je zatrebalo
Bio sam takođe i onaj koji se ne pomera
iz zagrobne tišine
Onaj koji večnost nudi na tasu prolaznosti
Bio sam oganj koji pali sveću svecu zaštitniku
Nudio sve što sam imao za jedno golemo ništa
Tek da besplatno nije
I dobijao krv vreliju od lave
U pola cene
U pola vremena
U pola života
I još ponešto onako uzgred dobijao
Male boleštine da leče velike snove
Gomilao
Prećutane radosti odbegle iz uspomena
Dobijao večnost koju jedino život
nije hteo da kupi za sebe
A znao sam
Uzalud se branim
Nisam mrtav
vikao sam dok je crkveno zvono
tuklo najavljujući nešto što nije moglo doći
Venci i cveće su se mimoilazili
Niko nije razumeo zašto neki ljudi dolaze i odlaze
A onda je onaj koji je imao pravo da reči zbraja
uzviknuo
Gospodo ostanite prisebni i svoji
Ovde se umnožava šapat gubitnika
Čujmo i počujmo
Došlo je vreme
da nam i tišina nešto važno kaže
TRAGOM PEPELA
Jesi li me ikad volela
Pre ove šake pepela
Što će bezglasjem da jurne
U tamno ždrelo urne.
Jesi li il nisi reci mi
Kao što su preci mi
Zbog nečije tuđe dragane
prebegli u ove zabrane.
Pa se i sada vijaju
I tu i tamo klijaju
Prepuni tanušne kreposti
donete iz davne prošlosti
Videla si ratnika žreca
Da kleči ispred sveca
I moli oproštaj za grehe
Začete ispod strehe
Neke kolibe il kuće
Rasute u bespuće
Jer ljubav je anatema
Ima je je ili nema
Nema je ili ima
Uvek u oblacima
I gde god da se dođe
Ljubav pre svega prođe
Ostane poneka skaska
Nevešto skinuta maska
Sa lica prolaznosti
I opet bele kosti
I onaj crni trag
Što ga je neko drag
Rasuo poput pepela
Što buja nasred čela
I šta god da bude biće
Nekom i nečem pokriće
Samo golemu setu
S pepelom raspi po svetu
Niko priznati neće
Dok se novo raspeće
U nekoj divnoj tišini
Ranjenom srcu izvini
Istina je katkad prosta
Ko lice nezvanog gosta
A pepeo poput inja
Rominja pada rominja
ZABORAV JE NEŠTO
ŠTO SE DUGO PAMTI
Zaborav je nešto što se dugo pamti
Kao tiha vatra tinja u podsvesti
U snovima češće no na javi plamti
Trajno nas proganja Skoro iz obesti
Zaborav je klica nadčulnoga zrenja
Seme koje hrani pustoš i prazninu
Kolevka tišine temelj podozrenja
Začet u bespuću ili drevnom vinu
Mamurlukom mažen kao krilom ptice
Zaborav se mresti u samom bespuću
Progoni nas svuda Trajno nemilice
Sumnjom prihranjuje dušu umiruću
Tek kad mladost mine najavi se krikom
U neko svitanje koje noć porađa
Zbunjeni spoznanjem Zaneti smo slikom
Novog zaborava I trajnog beznađa
Na kraju nemoćno odmahnemo rukom
Sećanju što gasne uputimo prekor
Klonemo bezvoljno i sa teškom mukom
Prihvatimo javu ko predsmrtni dekor
Možda jednog dana pamćenje se trgne
Iz dremeža što je vekove budio
I sećanjem blesne I zaborav svrgne
Sa prestola tame što je smrt nudio
Velikoj tišini buka ne pomaže
Da se razbaškari u ranoj mladosti
Zaborav je tamom trajno unakažen
Rasuo se svuda ko zverinje kosti
Zaborav je nešto što se dugo pamti
Kao tiha vatra tinja u podsvesti
U snovima češće no na javi plamti
Trajno nas proganja Skoro iz obesti
| VESELIN MIŠNIĆ piše poeziju, aforizme, eseje, pripovetke i romane. Živeo je u Mojkovcu, Cetinju, Beču, a sada u Beogradu. On je atipičan u svakom pogledu, od načina života, odnosa prema književnom radu, pojavnosti. „Pisac je večito mlad samo u svojim knjigama. Umire i vaskrsava od knjige do knjige. I ja se obnavljam posle svake nove knjige. Moju boemiju ne razume niko, a ponajmanje je ja razumem“, kaže Mišnić.
Mišnić je pisac koji zbunjuje kako svoje fanove, tako i poslenike kritičke misli. On je čitan, i on je pisac čije se knjige nose uz sebe, koji se prepisuje i citira. Kritičari ga sa razlogom svrstavaju u onu, zaista retku grupu, pisaca univerzalista. Objavio je do sada preko trideset knjiga u različitim književnim žanrovima. Roman je njegova glavna preokupacija. Pesma je starozavetna obaveza. Pripovetka, intermeco između sna i jave, uvek uvod u novi roman. Aforizam, biser koji mami lepotom i retko se nalazi. Esej, filozofski i misaoni zamah koji se i kod Mišnića prostire čitavim njegovim stvaralaštvom, kao što se pronalazi u Andrićevim, Sabatovim, Fuentesovim, Dučićevim, Kišovim, i ponajviše Sioranovim vilajetnim ostavštinama. Mišnić tumara ovim lavirintima neizrecivog, nošen vlastitom pričom. Za njega je poetika u svemu, čega god se dotakne. Ponajviše u životu samom. To je put, kako on kaže, koji njega prihvata, vodi i prepoznaje. On je tada samo smerni tragalac i rizničar nepredvidivosti. Sve ostalo je u rukama i posedu onog Matićevog „Gospodina Slučaja“. Ponekad je „Gospodin Slučaj“ drugo Mišnićevo ime. |
| BIBLIOGRAFIJA
Veselin Mišnić je do sada objavio sledeće knjige: POEZIJA
PRIPOVETKE
ROMANI
ESEJI
AFORIZMI
Pisac živi i stvara u Beogradu. |
