Pesma

Paravan | Andrija Stanulović

Ja danima hodam upletenih nogu,
nevidljiv sam splet jednostavih boli.
Na kratko, prođu me žmarci sreće,
budeći strasti i učmali svet.

Šapućeš mi prisno neke svoje snove,
govoriš prolazne priče i kratka zadovoljstva.
Ti bi me, kao slatkiš, uvila u celofan
i vadila da sladiš mnome sivilo dana.

Oduzmi od sebe sanjara što večito luta.
Pusti senu, što u magli s tobom pleše,
da iščezne u belini svoje nevidljivosti.

Ja danima hodam ne videći ljude.
Ne sretnem oči, čak ni par, da se zaplave pred mojima.
Zašto bih i viđao, kad u svojima već nosim jedne.

Prećutno čuvam jednu šumu, samo moj zaklon tajni.
U njoj stoje sve moje neosvojene medalje,
trke bez cilja, boli i stid.
Tamo sam, na pijedestalu, postavio i srce.
Neka kuca i žali mimo mene.

Ipak, trebaće ti još mnogo šećera,
da me pospeš, da ti budem mio.

A sada, pojačaj tišinu još malo,
zapleši brže i smotaj me da ne osetim.
Ja ću navući svoj osmeh
i još jednom pokušati da sklonim plavi paravan,
što mi je posiveo svet.

© Andrija Stanulović