Razgovor sa Jelenom Milenković Mladenović

Ne veruj rečima #otkrivanjeistine u šest delova

„Ne postoji nedopušteno“ – Endi Vorhol.

Jelena Milenković Mladenović

Razgovor sa Jelenom Milenković Mladenović,
autorkom romana „Ne veruj rečima“

1. U samom naslovu romana „Ne veruj rečima“ vidi se da ste zaljubljenik u reči. Volite da se uhvatite u kolo s njima. Koliko su Vam one bitne?

– Reči, ma koliko bile promenljive, ponekad nepromišljene ili vrlo precizno osmišljene i spakovane u rečenice, najvažniji su instrument u socijalnim odnosima. Od vremena su sredstvo manipulacije, od mikro do makro nivoa, ali, po mom mišljenju, nema kreativnijih igračaka od reči. Meni su krajnje važne jer ih ne doživljavam površno. Kao pripadnik onog dela populacije koji dobro barata rečima, svesna sam njihove ubojitosti s jedne, ali i ispraznosti s druge strane. Iz tog razloga ne procenjujem ljude po onome što kažu jer rečima uglavnom slikaju akvarel koji trenutno vide, što ne znači da sa promenom raspoloženja, životnih okolnosti ili stečenih saznanja, ta slika neće biti promenjena u rekordnom roku. Zbog toga sam nazvala roman „Ne veruj rečima“. One mogu da udalje ljude iako ne žele da budu odvojeni, ili ih spoje, iako taj spoj nije najsrećniji. Reči su moj način disanja ali razumejući njihovu prirodu, smatram ih ne samo alatom za ekspresiju već i opasnim oružjem u rukama diletanata.

2. Roman „Ne veruj rečima“ je roman (čista fikcija), autobiografija ili biografija o drugima?

– Autobiografija nije, od toga sam uporno bežala. Književnost kakvu ja volim ne uključuje lične dnevnike jer verujem da bi svako od nas mogao da opiše neke delove svog života nad kojima bi se čitaoci rasplakali, nasmejali ili poistovetili. Analogno tome, svi bi mogli biti pisci a u takvu mogućnost sumnjam. Književnici koji su mene osvajali uspevali su da na jedinstven, psihološko-hroničarski način proniknu u probleme društva i kroz arhetipske likove, kojima ipak dodaju potrebnu autentičnost, prikažu odabrani segment društvenih ili nekih drugih odnosa, baveći se univerzalnim, pre nego ličnim, kako god to izgledalo na prvi pogled. Moji likovi su smeše različitih jedinki. Neke poznajem, neke sam izmislila. Ali svaki od likova u romanu je potpuno autentičan i postoji samo u romanu. Koliko sam uspela dobro da ih kreiram, toliko sam dobar (ili loš) autor. To sama ne umem da procenim.

3. Rascepljena stvarnost: prisutnost bogova na jednoj strani i značajnih umetnika EKV-a, Endija Vorhola, Thin Lizzy-a i … navodi nas na pomisao koliko smo zapravo mi danas stvarni? I „šta ako“ ni/smo?

– Suštinsko pitanje! Po mom mišljenju, stvarnost i iluzija često su čvrsto prepleteni i jedno bez drugog nemaju funkciju. Svi smo se mi formirali na osnovu mitskih, izmišljenih ili stvarnih likova za čije smo se delovanje vezivali u svim fazama odrastanja, upijajući one delove koji su nam najshvatljiviji i bliski. Na osnovu te vrste formiranja rađaju se i dela koja kasnije činimo. U romanu, kolaž likova je raznolik i naizgled bez ikakve međusobne veze. Međutim, ako bolje razmislite, svi smo se mi u ranom detinjstvu poistovećivali s nekim od likova iz bajki, kasnije sa ličnostima iz sveta umetnosti ali, prema ličnim afinitetima, i sa istorijskim ličnostima , ljudima iz sveta nauke ili fiktivnim likovima iz književnih dela. Ne bih upotrebila termin „idoli“, ali oni svakako ostavljaju neizbrisiv pečat u našoj podsvest a koji se kasnije manifestuje kroz ekspresiju nas samih u stvarnom svetu. Jesmo li mi „mi“? Jesmo. Ali na jedan lep frankenštajnski način. Savršeno povezani delovi različitih celina.

Jelena Milenković Mladenović - Ne veruj rečima

4. Koliko je moćna ljubav, oproštaj, vera, iskrenost prema sebi? Gde smo se to „zaglavili“?

– Od svega pomenutog, meni je na prvom mestu iskrenost prema sebi. Najteža mentalna disciplina. Ako te iskrenosti nema, nije moguća ni ljubav, ni praštanje ni vera. Bar ne u smislu koji određuje sve naše slojeve i donosi specifičan mir sa sobom i svetom koji nas okružuje.

5. U romanu „Ne veruj rečima“ postavljate i otvarate pitanje „žmurenja“. Na šta danas ljudi žmure po Vašem mišljenju?

– Živimo u vremenu kolektivne svetske apatije. Naviknuti na verbalno pružanje otpora nasuprot nečinjenju ničeg kapitalnog da mnoge nepravilnosti u društvu promenimo, žmurimo otvorenih očiju, skoro na sve segmente života. Svesni smo da ne valja, šta ne valja, na koji način ne valja, ali pred bilo kakvo značajno delanje, nađemo opravdanje za sebe i svoju indiferentnost. „Žmurenje“ u tom smislu pustilo je duboke korene. Ne vidimo da žmurimo. I tu je suština problema.

6. Na kraju romana nalazi se proza u pesmi ili pesma u prozi „Pustite ljude koji vas neće“. (Podseća me na pesmu „Stvari koje su prošle“ Milete Jakšića.) Koliko je bitno da pustimo ono što volimo, ono što je prošlo i „da li nam prošlost daje znake života“ i koliko se to danas ljudi plaše ljubavi?

– Taj tekst je bonus tekst u drugom izdanju romana, u prvom ga nema. Sećam se i kada i zašto sam ga napisala i objavila na svom fejsbuk profilu. Kroz njega sam objasnila kako vidim iskonski koren mnogih ličnih nesreće, izazvanih odlascima ljudi koje volimo i za koje smo bili ubeđeni da vole nas. Prošla iluzija je ubila mnogo budućih stvarnosti. Mislim da se ne plašimo ljubavi, plašimo se da ćemo opet biti ostavljeni, povređeni, da nas neće razumeti. Taj strah nije od juče. Danas je možda jači jer je ojačala nesigurnost u ljudima. Pre bi zadržali postojeće, pogrešno, nego pokušali da se oslobodimo i napravimo mesta za nešto bolje, uz rizik da mesto zauvek ostane upražnjeno. Strah od samoće ne da nam da pustimo prošlost a prošlost nam ne da da se dalje razvijamo. Mislim da nam prošlost ne daje znake života, (neka mi oprosti Jakšić), već da se mi plašimo života bez dobro poznatih, prošlih stvari.

Više o romanu „Ne veruj rečima“

Razgovor vodila: Ana Cvetanović

Ana CvetanovićO Ani Cvetanović

Dolazi iz virtuelnog sveta.

Životni moto: Sve u moje vreme!

Ljudima su potrebni autoriteti za postavljanje prioriteta je „anina“ spoznaja i zaštićena misao!