Razgovor sa Brankicom Damjanović, autorkom knjiga „Ne bih ovo mogla bez tebe“, „Dobro je“,..

Ne bih ovo mogla bez tebe i Dobro je #smisao #mudrice #u #šest #koraka

Udišući mislim „Neka je dobro meni“…
izdišući mislim „Neka je dobro drugima“

Razgovor sa Brankicom Damjanović, autorkom knjiga „Ne bih ovo mogla bez tebe“, „Dobro je“, „(M)učenje jezika“, „Natura sanat“, „Moj sin Jovan“ i „Rukopis moga brata“

1. Brankice, živimo u „informatičkoj bombi“. Koliko je važno otkriti smisao svog postojanja i delati u skladu sa istim? Šta dobijate, a šta gubite tako?

– Negde sam napisala: „Ja ne gubim nikad“. I zaista tako mislim. Kakve god da su okolnosti, a činjenica je da su danas takve da nas udaljavaju od suštine našeg bića, tragalac za smislom nikad nije na gubitku, jer je svestan one tanane niti koja ga povezuje sa najdubljom istinom koju u sebi oseća. Smisao postojanja je jedino zbog čega smo ovde. Da kroz odnose sa drugim ljudima spoznamo ko smo i kuda idemo ili, preciznije, gde se vraćamo.

2. Vi i još nekoliko pisaca „dižete“ prašinu na Fejsbuku i ostalim društvenim mrežama (Tviteru i Instagramu). Koliko je danas bitna virtuelna komunikacija za pisce i naravno za čitaoce?

– Dragocena je ta komunikacija. I sasvim prirodna i očekivana. Novo doba donelo je nove načine predstavljanja bilo čijeg i bilo kakvog stvaralaštva, pa i literarnog. Društvene mreže su nama piscima omogućile da se brže i lakše predstavimo, a čitaocima da sa nama imaju i direktan kontakt. To nije ni dobro ni loše, to je tako. Lično, društvene mreže volim, jer mi pomažu da odmah vidim reakciju na ono što radim i to mi pomaže da sagledam kako se moje delo kotira, ali ne određuje način na koji ću pisati, niti teme o kojima progovaram. To od samog početka pripisujem snažnom impulsu koji osetim i tek tak se latim „pera“.

3. U svojim knjigama „Ne bih ovo mogla bez tebe“ i „Dobro je“ bavite se i pitanjima slobode i odgovornosti. Ljudi govore o slobodi, ali oni ne žele slobodu. Oni vape za autoritetima i izbegavaju sopstvenu odgovornost. Vaše mišljenje o tome?

– Negde sam davno pročitala: „Sloboda ne znači da možeš da radiš ono što hoćeš, već da biraš da ne uradiš ono što možeš“. I to mi se dopalo. To i jeste tako, s tim što je ovo drugo teža varijanta koja za posledicu ima i odgovornost. Istina je da većina danas priželjkuje slobodu, ali nije spremna na odgovornost, a one su neodvojive. Bilo kakav izbor koji napravimo košta, a ako se odabere sloboda onda je cena koju plaćamo prihvatanje odgovornosti. Svaka naša misao, reč i delo određuje naš život. I mnogima to zvuči primamljivo u početku, ali se ubrzo pokaže da nismo kadri da budemo u skladu sa sobom, a tražimo to od drugih ljudi i od života. Nekako kao da nam je lakše da tražimo krivca nego da se pozabavimo uzrokom i posledicama sopstvenih (ne)dela.

4. Pre nekoliko meseci dobili ste priznanje autora za najbolje prozno ostvarenje u 2015. godini za knjigu „Ne bih ovo mogla bez tebe“. (Ne)očekivano?

– Sasvim. Ja niti pišem da bih se dopala nekome, niti da bih bila polaskana nekakvom zvaničnom nagradom. Moja najveća nagrada su pisma čitalaca u kojima ima toliko topline, srdačnosti i prisnosti da se ponekad uplašim uticaja koji ono što radim ima na ljude. Strah ubrzo zameni osećanje zahvalnosti „Nebu“ za dar koji mi je dat. Da, zaista mi je nešto dato i sreća je moja što sam uspela da prepoznam šta je to. Sve ostalo je nizanje reči, tehnički deo koji obavljam tek kad u meni sazri poruka koja kroz mene stiže do čitalaca. To je sve.

5. U Vašim knjigama čitaoci pronalaze odgovore na svoja pitanja. Život nam iz dana u dan postavlja pitanja, ispituje nas… Koliko su danas ljudi spremni da odgovore na sva ta pitanja, odnosno da se odazovu životu?

– Nisu spremni, ili bar ne u velikoj meri. Otuda popularnost mojih dela. Ja te drage ljude, pomalo izgubljene u svakodnevnoj egzistencijalnoj trci, na neki način podsećam šta je zaista važno u životu. Prisete se, dok čitaju, da i oni misle isto, da i oni žele to isto, ali da nemaju vremena ni da zastanu i razmisle, a kamoli da pišu o smislu i povezivanju sa Izvorom. A život nas zaista svakodnevno opominje, kroz ljude, događaje, kroz bolesti najzad; vraća nas uvek na isto mesto, na onu tačku u kojoj se moramo zapitati čemu sve ako nismo srećni, ako duboko u sebi osećamo da nešto nije kako treba, a ipak i dalje ponavljamo iste reči, iste radnje, istim zabludama se ogrćemo. Pa ipak, duboko verujem da se promena dešava, da je sve više onih koji shvataju da nema sreće oko nas ako nismo spremni da je osetimo u trenutku u kome smo, u okolnostima ma kakve bile. Mi smo kreatori svega. To nije lako ni prihvatiti ni razumeti, ali to je tako i sve više ljudi to polako očinje da razaznaje. Svi mi, ma kako teška vremena bila, imamo ono nešto čemu se možemo radovati odmah. Bilo to dete, partner, posao, sunčan dan, sopstveni dah ili tek nečiji osmeh. Tu je smisao. U tim naizgled malim stvarima. Nema malih stvari. Trenutak je najveća stvar koja nam je data i koju imamo.

6. Smisao stvarno ima moć isceljenja. Čitajući i prateći Vas na društvenim mrežama, primećujem koliko dajete smisla „običnom malom čoveku“. Da li nastavljate u tom duhu i u najnovijoj knjizi „Rukopis moga brata“ (koja je pre neki dan izašla iz štampe i „miriše“ na novo)?

– Da. „Rukopis moga brata“ svojevrsni je nastavak knjiga „Dobro je…“ i „Ne bih ovo mogla bez tebe“. I dalje je reč o crticama iz života, i dalje nastojim da ukažem na dragocenost tog „običnog malog čoveka“ i tih naizgled običnih malih trenutaka u životu svakog od nas. U ovoj knjizi možda i više nego u ostalim pažnju čitalaca usmeravam na budnost. Biti budan danas mi se čini važnijim nego bilo šta drugo. Prespavati život je greh prema sebi, prema onima koji se nađu na nađem životnom putu, prema životu. A spavamo ako ne vidimo širu sliku svega, ako ne vidimo prilike već prepeke, ako se žalimo, a ne proslavljamo život. Čovek je kruna postojanja. I nije ni mali ni beznačajan, ma koliko mu se ponekad tako činilo. Jedna obična misao može da pokrene toliko toga dobrog. Od nje treba početi. Svakodnevno treba čistiti svoje misli od otrova (mržnje, zlobe, ljubomore, gordosti…) do poslednjeg daha. Neka disanje bude u ritmu: „Neka je dobro meni“ dok udišemo, „Neka je dobro drugima“, dok izdišemo. Ako nam se ponekad učini da je oko nas led, nećemo se valjda smrzavati. Ako je okolo led zna se šta nam valja činiti: pojačati toplotu.

Razgovor vodila: Ana Cvetanović

Ana CvetanovićO Ani Cvetanović

Dolazi iz virtuelnog sveta.

Životni moto: Sve u moje vreme!

Ljudima su potrebni autoriteti za postavljanje prioriteta je „anina“ spoznaja i zaštićena misao!