Kome pisci posvećuju knjige

Posveta je često i uvod u književno delo. U istoriji književnosti zabeležene su romantične, ulizičke, posvete koje ispravljaju nepravde, one od kojih ostaje knedla u grlu…

Autor ilustracije: Dragan Stojanović
Autor ilustracije: Dragan Stojanović

Osobe kojima pisci posvećuju svoja dela, čija imena ispisuju na prvim stranicama knjiga, privilegovane su, zbog toga što je njih autor imao na umu, ili u srcu, dok je pisao – njima iskazuje zahvalnost i poštovanje. Često će ta imena reći nešto o autoru, ako smo voljni da se upustimo u njegovu biografiju, ali otkriće ponešto i o delu, zavisno od tona u kojem je posveta sastavljena.

Autorka Keti Dilon, pišući za „Ajriš tajms”, primetila je da su najbolje duhovite posvete, kakve je pisao DŽ. D. Selindžer, koji je svoju „malešnu” knjigu „Freni i Zui” posvetio uredniku „Njujorkera”, mentoru i bliskom prijatelju Vilijamu Šonu. Keti Dilon istakla je i one posvete koje posle nekog vremena ispravljaju nepravde učinjene autoru. Tobijas Vulf, autor knjige „Dečakov život”, u kojoj je opisao odrastanje uz očuha zlostavljača, napisao je: „Moj prvi očuh govorio je da bi sve ono što ja ne znam moglo da stane u čitavu knjigu. Pa, evo te knjige”.

Zanimljivo je da je E. E. Kamings u predgovoru svoje poetske zbirke, pod oznakom „bez zahvalnosti”, naveo imena četrnaest izdavača koja su odbila da objave njegovo delo. Keti Dilon navodi i tendeciozne političke posvete, kakvu je u poemi „Vilinska kraljica” Edmund Spenser 1590. godine uputio kraljici Elizabeti I, veličajući dinastiju Tjudora. Njegova posveta glasila je: „Najuzvišenijoj, najmoćnijoj, najveličanstvenijoj carici, koju krase pobožnost, vrlina i milostiva vladavina”, a Keti Dilon ironično je dodala da je ulizička posveta urodila plodom i da je Spenser zbog nje nagrađen apanažom od 50 funti godišnje, što je u ono vreme bio dobar imetak.

Neke posvete tempirana su bomba, po mišljenju Keti Dilon, koja se osvrnula i na romantične izraze zahvalnosti koje, zbog promene ljubavnog interesovanja, mogu da opstanu tek kroz prvo izdanje.

– Moj prijatelj poznavao je pesnika koji je u dobrotvornom društvu našao sopstvenu poetsku zbirku. Zainteresovalo ga je kako je knjiga tamo dospela i kada je otvorio prve stranice ugledao je posvetu ispisanu sopstvenom rukom: „Mami i tati, hvala vam za sve.”, primer je koji navodi Keti Dilon.

„Šezdeset miliona i više” glasi posveta nobelovke Toni Morison u romanu „Voljena”, o odbegloj robinji. „Solomonovu pesmu” , pak, posvetila je „Tati”, „Dom” – „Slejdu”, a „Ženu u belom”, knjigu o komplikovanom odnosu majke i kćerke samo: „Tebi”.

Neki izrazi zahvalnosti ironični su kao i same knjige, kao što je to kod Dejvida Fostera Volasa „Kratki razgovori sa ogavnim muškarcima” u kojima je ogolio muško-ženske odnose: „Za Bet–Elen Sisilijano i Alis R. Dal. Ogavne uši sine pari”.

Od nekih posveta zastaje knedla u grlu. Takva je ona na početku intimne istorije Prvog svetskog rata „Lepota i tuga” Petera Englunda: „Posvećeno uspomeni na Karla Englunda. Redov australijske armije, službeni broj 3304, Treća australijska divizija, Jedanaesta brigada, Četrdeset treći pešadijski bataljon… Pao u borbi u okolini Amjena 13. septembra 1918. godine. Grob mu se ne zna”.

Antoan de Sent Egziperi na početku „Malog princa” knjigu je posvetio prijatelju piscu i kritičaru Leonu Vertu, zamolivši decu da mu oproste zato što je na umu imao odraslu osobu
Kada se pisac obraća čitaocu, skreće mu skromno pažnju na svoje delo, kao što je to na početku „Ogleda” učinio Mišel de Montenj 1. marta 1580. godine, onda ta posveta traje i posle pet vekova, kao da je Montenj tu sa svojim čitaocem u sobi, te mu šapuće jednostavno, mudro: „Dobronamerna je ova knjiga, čitaoče… Želim da me ovde vide u mom jednostavnom, prirodnom i svakidašnjem ruhu, bez cifranja i usiljenosti, jer ja sebe ovde slikam… Prema tome, čitaoče, ja lično sam predmet svoje knjige: nemaš razloga da u dokolici traćiš vreme na tako beznačajnu i beskorisnu sadržinu”. Još uvek je divno „traćiti vreme” uz Montenja…

Posveta je neretko i uvod u pripovedni svet knjige. Tako je Antoan de Sent Egziperi na početku „Malog princa” knjigu posvetio prijatelju piscu i kritičaru Leonu Vertu, zamolivši decu da mu oproste zato što je na umu imao odraslu osobu. Naveo je nekoliko razloga u izvinjenju: da je ta osoba najbolji prijatelj koga ima na svetu, da može sve da razume, čak i knjige za decu, i da u trenutku nastanka „Malog princa” (prvi put je objavljena 1940. godine) živi u Francuskoj gde je gladna i čezne za utehom. „Ako svi ovi razlozi nisu dovoljni, rado ću posvetiti ovu knjigu detetu koje je nekada bila ta odrasla osoba. Sve su odrasle osobe nekada bile deca (ali se malo njih toga seća). Egziperi „ispravlja grešku” i delo posvećuje „Leonu Vertu kad je bio mali dečak”.

Jednu od najizuzetnijih književnih posveta našeg jezika napisao je Meša Selimović u romanu „Derviš i smrt”: „Kad bih umio da napišem najljepšu knjigu na svijetu, posvetio bih je svojoj ženi Darki. Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi. I sve što mogu to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče, koja, kao i sve druge, govori o traženju sreće”.

I samo jedno ime u posveti može da ostavi upečatljiv utisak, kao kod Dragana Velikića: „Sanji”. Ili kao kod Džulijana Barnsa „Za Pat”.

Kada pisac drugom piscu posveti svoje delo, onda takav čin ima značaj imenovanja duhovnog srodnika po peru, određenja intelektualne porodice kojoj pripada. Danilo Kiš je u „Grobnici za Borisa Davidoviča” svaku od priča posvetio ponaosob Mirku Kovaču, Borislavu Pekiću, Andre Židu, Leonidu Šejki, Filipu Davidu… U zbirci pripovedaka „Princ vatre” Filipa Davida, pak, nalazi se posveta: „Prijateljima, Danilu Kišu, Mirku Kovaču, Borislavu Pekiću”.

Možda je jedan od najlepših osećaja koji čitalac može da ima posle pročitanog štiva upravo taj da se čitav pripovedni svet, likovi i idejnost, obraćaju upravo njemu, pružaju mu odgovore u određenom trenutku života.

(Marina Vulićević, Politika, 30. jun 2016.)