In memoriam

Dan kada su „otišli“ Vinsent van Gog i Luis Bunjuel

Dana 29. jula dvojica velikana napustila su ovaj svet: postimpresionistički holandski slikar Vinsent van Gog 1890, a špansko-meksički reditelj Luis Bunjuel 1983. godine.


VAN GOG

Vinsent Vilem van Gog rođen je 30. marta 1853. u Zundertu na jugu Holandije kao sin protestantskog sveštenika. Pre nego što je postao slikar radio je kao umetnički diler, učitelj i propovednik među rudarima u Belgiji, gde je na crtežima počeo da beleži svakodnevni život ljudi. Od 1880. ozbiljno se posvetio umetnosti koju je studirao u Belgiji, Holandiji i Francuskoj, istovremeno se zaljubljujući u „pogrešne“ žene: rođake, prostitutke i samohrane majke, pa je otac već tada razmatrao da ga smesti u ludnicu.

Vinsent van Gog

Vinsentov stil se tokom godina značajno menjao. Prve slike iz holandskog perioda su mračne i sumorne, kada je prešao u Antverpen (1885) uneo je svetlost na svoja platna, u Parizu (1886) se upoznao sa imperisonistima i počeo sve više da slika na otvorenom, a odlaskom u Provansu (1888) postao je slikar boje.

Sve to vreme imao je vrlo malo novca i slabo je jeo ali je obilato pio apsint i pušio što je ugrožavalo njegovo inače krho mentalno i fizičko zdravlje.

Poslednje dve i po godine Vinsentovog života vezana su za tri grada: Arl, Sen Remi i Over. U Arlu je živeo u Žutoj kući, gde mu je gost jedno vreme bio i kolega Pol Gogen. Tu je, posle žestoke svađe sa njim, decembra 1888. odsekao sebi uvo. Često je boravio u bolnici, pateći od halucinacija, paranoje, nesanice i epileptičnih napada.

Na sopstvenu inicijativu maja 1889. biva smešten u mentalnu bolnicu Sv. Pavla u Sen Remiju gde je, zbog ograničenog pristupa spoljašnjem svetu, slikao kliniku i njenu baštu i interpretacije radova starijih umetnika. Paleta mu nije bila blistava, kao u Arlu, ali je potez žešći, dinamičniji, iskidaniji, pun ekspresije i unutrašnjeg života. Za neke od tih radova karakteristični su vrtlozi (kovitlaci), kao u jednoj od najpoznatijih slika „Zvezdana noć“.

Zvezdana noć (1889) - Vinsent van Gog
Zvezdana noć (1889) – Vinsent van Gog

Maja 1890. napustio je kliniku i posetio lekara dr Pola Gašea u Over-sir-Oasu blizu Pariza, da bi bio bliži bratu Teu. Tu će poživeti nešto više od dva meseca tokom kojih je grozničavo radio u trenucima lucidnosti. Boja je i dalje nešto tamnija a potez još divljiji. „Žitno polje sa vranama“ jedna je od poslednjih slika.

Njegova depresija sve više se produbljivala i 27. jula ušetao je u kukurzna polja i upucao se u grudi revolverom. Preminuo je dva dana kasnije na bratovljevim rukama, u krevetu jedne gostionice. Teo je zabeležio i njegove poslednje reči: „Tuga će trajati zauvek“.

Interesantno je da je čitav svoj opus – oko 900 slika i 1100 crteža – stvorio tokom jedne decenije a većinu najpoznatijih dela naslikao je tokom poslednje dve godine.

„Ne mogu da računam na to da ću dugo živeti, ali imam izvesne obaveze i dužnosti da u znak zahvalnosti što zemljom hodam već 30 godina ostavim izvesnu uspomenu u formi crteža i slika“, napisao je bratu Teu 1883. godine.

Spavaća soba u Arlesu (1888) - Vinsent van Gog
Spavaća soba u Arlesu (1888) – Vinsent van Gog

Van Gogovo slikarstvo nije sledilo njegovu plahovitu, mračnu i neurotičnu prirodu, već joj se odupiralo i uzdizalo iznad nje. U dugom razvoju umetnosti uvek su postojali slikari koloristi, ali je tek sa Van Gogom boja postala osnovna tema i predmet slike.

Sklonost ka intezivnom, skoro grozničavom posmatranju okruženja kod ovog slikara bila je očigledna od samog početka njegovog umetničkog života. Još kao 19-godišnjak je, tokom svog boravka u Londonu, tada 15-godišnjem Teu poslao sledeću poruku: „Konstantno me obaveštavaj o svemu što vidiš, to mi uvek pruža veliko zadovoljstvo. Pronađi što više lepih stvari, jer većina ljudi ne vidi dovoljno lepote“.


BUNJUEL

Luis Bunjuel bio je jedan od najuglednijih filmskih autora u istoriji kinematografije i predvodnik avangardnog nadrealističkog pokreta. Rođen je u Španiji 22. februara 1900, studirao je u Parizu a poslednjih 30 godina živeo je u Meksiku. Bio je vatreni protivnik organizovane religije (naročito rimo-katoličke), konvencionalnog društva (naročito buržoazije) i svega drugog što je nazivao „organizovanom apsurdnošću“. Zaprepašćujućim, često nemoralnim prizorima i zajedljivim smislom za humor kudio je iracionalnost i licemerje, prvo divljački a kasnije sa prefinjenošću i elegancijom.

Luis Bunjuel

Već prvim, kratkim nemim filmom „Andaluzijski pas“ (1928) snimljenim u saradnji sa umetnikom Salvadorom Dalijem, izazvao je kontroverzu šokantnim slikama, poput žileta uperenog ka očnoj jabučici jedne žene. Ni drugi naslov, „Zlatno doba“ iz 1930, nije prošao bolje. Prizor velike krave na raskošnom krevetu razljutio je mnoge Parižane.

Trebalo mu je više od dve decenije da stekne ugled a sa njim finansijsku i kreativnu slobodu. Zato je neke od najboljih filmova snimio tek posle 60. godine.

Film „Viridijana“ doneo mu je Zlatnu palmu u Kanu 1961. i za sada je jedini film na španskom koji je osvojio ovu prestižnu nagradu. Ni taj film, međutim, nije prošao bez skandala. Priča o iskušenici koja tik pred zaređenje posećuje bogatog ujaka i postaje predmet njegove bizarne požude bila je senzacija u Kanu ali je se Vatikan odrekao prikaza samoubistva, silovanja, seksualnih perverzija i razvratne parodije na Poslednju večeru.

Kasnijih godina istraživao je širok spektar ideja i fantazija – mahom opsesije seksualne prirode, ironične dvosmislenosti i bizarne paradokse – u filmovima „Anđeo uništenja“ (1962), „Dnevnik jedne sobarice“ (1964), „Lepotica dana“ (1967), „Diskretni šarm buržoazije“ (1972) ili „Taj mračni predmet želja“ (1977).

Upitan kako razvija svoja scenarija, kazao je da počinje sa jednom idejom ili nekom filizčkom, često sasvim običnom akcijom, „i, malo po malo, imam 20 ideja. Nema logične misli, sve je prilično iracionalno. Slike mi naviru pred očima. Neke odbijem“.

Govorio je da želi da izazove konvencionalne stavove o društvu, da potkopa buržoaski optimizam i primora publiku da preispituje utvrđena pravila. Sa karaktersitičnim smislom za humor, uživao je da kaže u inetrvjuima, „Hvala Bogu, ja sam ateista“.

Preminuo je u Meksiko sitiju od ciroze jetre. Njegov prijatelj i pisac Karlos Fuentes, rekao je da je poslednjih nedelju dana u bolnici Bunjuel provodio u razgovorima o teologiji sa jezuitskim sveštenikom Huanom Pablom, takođe dugogodišnjim prijateljem.

Sa suprugom, Francuskinjom Žan, imao je dvojicu sinova, Huana Luisa i Rafaela.

(Miona Kovačević, Blic, 29. jul 2016.)