Гробница копана завишћу

Кад је Данило Киш, разбарушен и са вишком талента не само за књижевност, већ и за песму, гитару и кафанску реч, крочио на књижевну сцену, као да се само чекало кад ће његова висина привући громове.

Стигли су након једне од његових најбољих књига „Гробница за Бориса Давидовича“ (1976). Писац, који се управо фактографијом смејао овешталом реализму у лице, оптужен је за плагијат, након чега је настала највећа полемика у историји југословенске књижевности, из које се родила и најбриљантнија полемичка књига. Био је то чувени „Час анатомије“, а написао га је Данило Киш у своју одбрану, осветљавајући позадину напада који се од чаршијских прича пренео у новине, а завршио се текстовима универзитетског професора и тадашњег председника Удружења књижевника Србије Драгана М. Јеремића у којима је тврдио да је Киш безочно позајмљивао делове текста од других аутора.

Заплет те књижевне драме која је обележила књижевну и јавну сцену у другој половини седамдесетих година, према добрим познаваоцима прилика, свој основ је црпио у зависти неких његових колега којима није пријало Кишово уздизање на лествици европског књижевног Пантеона. Тако се у потрази за Ахиловом петом Кишовог стваралаштва и његовог ауторског приступа дошло до тога да је у писању „Гробнице за Бориса Давидовича“ преузимао читаве делове других књига.

Тиме је доведен у питање читав његов књижевни поступак, а успут је инсинуирано да су и неке његове раније књиге делимично биле плагијати. „Оптужница“ против Киша изашла је из писаће машине новинара Драгољуба Голубовића Пижона и прва идеја је била да се она појави у „Дуги“, где је аутор радио. О томе се дуго већало, а како је касније сведочио академик Драгослав Михаиловић, одлука да се текст не објави донета је у стану Борислава Михајловића Михиза, где су се са њим око те ствари консултовали уредници „Дуге“ Брана Црнчевић и Велимир Весовић. Помињало се како би то било добро за тираж новина, на шта је реаговала Михизова супруга Милица Михајловић питањем „зар не мислите да бисте тиме Кишу уништили живот“.

Тако се текст није појавио у „Дуги“, али је освануо у загребачком „Оку“, и лавина је кренула. У Кишову одбрану су стали неки загребачки и београдски књижевни ауторитети, попут Предрага Матвејевића, Тараса Кермануера, Николе Милошевића, Борислава Михајловића Михиза, онда је и београдски НИН, који се неколико месеци држао по страни, почео да пушта текстове у којима су се с Кишом обрачунавали књижевници Бранимир Шћепановић и Миодраг Булатовић, које ће и Киш апострофирати као инспираторе напада на њега. И таман кад је требао да изађе НИН са текстом Предрага Матвејевића који је устао у његову одбрану – оптужујући „клановске духове који пред нашим очима већ две године настоје уништити једног од најбољих писаца средње генерације…“, Киш је из протеста вратио НИН-ову награду коју је био добио за роман „Пешчаник“.

– Сам Киш је напад доживео тешко, као хајку, монтиран процес и несумњив покушај његове моралне и књижевне ликвидације – каже Гојко Божовић, уредник издавачке куће „Архипелаг“, која је издала сабрана дела Данила Киша у седам књига.

„Ништа нема од наше земље. А ја нити могу са њом нити без ње“ – Данило Киш.

Међутим, „Гробница за Бориса Давидовича“ живи и даље. И у годинама када се појавила имала је велике тираже, преведена је на преко 30 светских језика, а прошле године се појавила чак и на кинеском и персијском, а налази пут и до данашњих читалаца. О њему су писали Јосиф Бродски, Милан Кундера, Клаудио Магрис, Петер Естерхази, а књига „Крштеница – Прича о Данилу Кишу“ британског аутора Марка Томпсона пре три године се нашла међу пет најбољих биографских издања у САД.

А најбољу похвалу „Гробници за Бориса Давидовича“ изрекао је познати амерички писац Вилијам Волман који је на почетку свог дела „Централна Европа“ ставио посвету: „Данилу Кишу и Гробници за Бориса Давидовича за све што сам научио од тог писца и те књиге“.

Ипак, све оно што се догодило оставило је ожиљке на Кишовој души и довело је до неке врсте његовог самоизгнанства у Француску, мада се повремено враћао у Београд и на летовање у Дубровник. Ту горчину и предосећај зла које ће само коју годину касније доћи и по њега и по земљу сабио је у последње речи кратког говора поводом додељивања Андрићеве награде за „Енциклопедију мртвих“ 1984. године: „Ништа нема од наше земље. А ја нити могу са њом нити без ње.“

И када је 15. октобра 1989. године умро у Паризу, по сопственој жељи је сахрањен у Београду, а тамо у Дубровнику метак грађанског рата однеће Кишовог пријатеља, песника Милана Милишића који је оставио један од најупачатљивијих описа великог писца:

„Површно је удисао зрак; неумјерено духовност, и дим.“

Опсесија детињством и гулазима „Опседнут сам искуствима из детињства. Опседнут сам холокаустом, нестанком оца, успоменама на тешко ратно детињство. Морао сам да се ослободим те опсесије. Зато сам о томе писао. А када сам о томе педесетих, шездесетих година почело говорити о комунистичким концентрационим логорима – гулазима – чије су постојање француски интелектуалци негирали, тада сам постао опседнут том темом. Данима и ноћима сам о томе дискутовао. Из те опсесије настала је Гробница за Бориса Давидовича.“ Овако је Киш описао настанак своје култне књиге.

(Ранко Пивљанин, Блиц, 17. јул 2016.)