Не веруј речима #otkrivanjeistine у шест делова

„Не постоји недопуштено“ – Енди Ворхол.

Разговор са Јеленом Миленковић Младеновић,
ауторком романа „Не веруј речима“

1. У самом наслову романа „Не веруј речима“ види се да сте заљубљеник у речи. Волите да се ухватите у коло с њима. Колико су Вам оне битне?

– Речи, ма колико биле променљиве, понекад непромишљене или врло прецизно осмишљене и спаковане у реченице, најважнији су инструмент у социјалним односима. Од времена су средство манипулације, од микро до макро нивоа, али, по мом мишљењу, нема креативнијих играчака од речи. Мени су крајње важне јер их не доживљавам површно. Као припадник оног дела популације који добро барата речима, свесна сам њихове убојитости с једне, али и испразности с друге стране. Из тог разлога не процењујем људе по ономе што кажу јер речима углавном сликају акварел који тренутно виде, што не значи да са променом расположења, животних околности или стечених сазнања, та слика неће бити промењена у рекордном року. Због тога сам назвала роман „Не веруј речима“. Оне могу да удаље људе иако не желе да буду одвојени, или их споје, иако тај спој није најсрећнији. Речи су мој начин дисања али разумејући њихову природу, сматрам их не само алатом за експресију већ и опасним оружјем у рукама дилетаната.

2. Роман „Не веруј речима“ је роман (чиста фикција), аутобиографија или биографија о другима?

– Аутобиографија није, од тога сам упорно бежала. Књижевност какву ја волим не укључује личне дневнике јер верујем да би свако од нас могао да опише неке делове свог живота над којима би се читаоци расплакали, насмејали или поистоветили. Аналогно томе, сви би могли бити писци а у такву могућност сумњам. Књижевници који су мене освајали успевали су да на јединствен, психолошко-хроничарски начин проникну у проблеме друштва и кроз архетипске ликове, којима ипак додају потребну аутентичност, прикажу одабрани сегмент друштвених или неких других односа, бавећи се универзалним, пре него личним, како год то изгледало на први поглед. Моји ликови су смеше различитих јединки. Неке познајем, неке сам измислила. Али сваки од ликова у роману је потпуно аутентичан и постоји само у роману. Колико сам успела добро да их креирам, толико сам добар (или лош) аутор. То сама не умем да проценим.

3. Расцепљена стварност: присутност богова на једној страни и значајних уметника ЕКВ-а, Ендија Ворхола, Thin Lizzy-a и … наводи нас на помисао колико смо заправо ми данас стварни? И „шта ако“ ни/смо?

– Суштинско питање! По мом мишљењу, стварност и илузија често су чврсто преплетени и једно без другог немају функцију. Сви смо се ми формирали на основу митских, измишљених или стварних ликова за чије смо се деловање везивали у свим фазама одрастања, упијајући оне делове који су нам најсхватљивији и блиски. На основу те врсте формирања рађају се и дела која касније чинимо. У роману, колаж ликова је разнолик и наизглед без икакве међусобне везе. Међутим, ако боље размислите, сви смо се ми у раном детињству поистовећивали с неким од ликова из бајки, касније са личностима из света уметности али, према личним афинитетима, и са историјским личностима , људима из света науке или фиктивним ликовима из књижевних дела. Не бих употребила термин „идоли“, али они свакако остављају неизбрисив печат у нашој подсвест а који се касније манифестује кроз експресију нас самих у стварном свету. Јесмо ли ми „ми“? Јесмо. Али на један леп франкенштајнски начин. Савршено повезани делови различитих целина.

4. Колико је моћна љубав, опроштај, вера, искреност према себи? Где смо се то „заглавили“?

– Од свега поменутог, мени је на првом месту искреност према себи. Најтежа ментална дисциплина. Ако те искрености нема, није могућа ни љубав, ни праштање ни вера. Бар не у смислу који одређује све наше слојеве и доноси специфичан мир са собом и светом који нас окружује.

5. У роману „Не веруј речима“ постављате и отварате питање „жмурења“. На шта данас људи жмуре по Вашем мишљењу?

– Живимо у времену колективне светске апатије. Навикнути на вербално пружање отпора насупрот нечињењу ничег капиталног да многе неправилности у друштву променимо, жмуримо отворених очију, скоро на све сегменте живота. Свесни смо да не ваља, шта не ваља, на који начин не ваља, али пред било какво значајно делање, нађемо оправдање за себе и своју индиферентност. „Жмурење“ у том смислу пустило је дубоке корене. Не видимо да жмуримо. И ту је суштина проблема.

6. На крају романа налази се проза у песми или песма у прози „Пустите људе који вас неће“. (Подсећа ме на песму „Ствари које су прошле“ Милете Јакшића.) Колико је битно да пустимо оно што волимо, оно што је прошло и „да ли нам прошлост даје знаке живота“ и колико се то данас људи плаше љубави?

– Тај текст је бонус текст у другом издању романа, у првом га нема. Сећам се и када и зашто сам га написала и објавила на свом фејсбук профилу. Кроз њега сам објаснила како видим исконски корен многих личних несреће, изазваних одласцима људи које волимо и за које смо били убеђени да воле нас. Прошла илузија је убила много будућих стварности. Мислим да се не плашимо љубави, плашимо се да ћемо опет бити остављени, повређени, да нас неће разумети. Тај страх није од јуче. Данас је можда јачи јер је ојачала несигурност у људима. Пре би задржали постојеће, погрешно, него покушали да се ослободимо и направимо места за нешто боље, уз ризик да место заувек остане упражњено. Страх од самоће не да нам да пустимо прошлост а прошлост нам не да да се даље развијамо. Мислим да нам прошлост не даје знаке живота, (нека ми опрости Јакшић), већ да се ми плашимо живота без добро познатих, прошлих ствари.

Више о роману „Не веруј речима“

Разговор водила: Ана Цветановић

О Ани Цветановић Долази из виртуелног света. Животни мото: Све у моје време! Људима су потребни ауторитети за постављање приоритета је „анина“ спознаја и заштићена мисао!