„Сизифе, промени руку“ #damskiduhčovečice

Разговор са Павицом Вељовић, ауторком књиге
афоризама „Сизифе, промени руку“

1. Павице, изузетак сте од правила да међу афористичарима нема дама. Књига „Сизифе, промени руку“ (збирка афоризама) управо је показала дамски дух. Како су то поднели „они други“ и да ли је „летело перје“ због „афористичарског пера“?

– Није баш сасвим тачно да међу афористичарима нема дама. Морам да истакнем управо како ми, новије генерације, не смемо заборавити оне који су пре нас утемељили афоризам и поставили темеље и нама који га данас градимо. Међу њима су Краљица Наталија као прва жена афористичар, а потом Даница Машић, Весна Денчић, Јасмина Буква, Свјетлана Рашић и многе друге. „Сизифе, промени руку“ је књига афоризама који су најпре прикупљани дуже од две године, потом детаљно и темељно ишчитавани, неки и кориговани како би достигли озбиљнији књижевни ниво да би се тек након шестомесечне борбе са тим делом посла уврстили у књигу. Нисам желела да се направи ниједан пропуст нити да се макар и у најмањој речи додирујем са нечим раније написаним што се у афоризму дешава не тако ретко и на томе је требало доста дуго радити. Моји почеци иду из „Лиге духовитих“ коју је у то време водио наш познати афористичар и мој веома драг колега Горан Радосављевић из Београда. Ту упознајем и Владицу Миленковића, сатиричара из Параћина и свестраног уметника, чија строгоћа, непристрасност и изузетан поштен однос гради наш будући пословно пријатељски. Он уједно бива и уредник моје књиге и неко ко је темељно радио на њој, а то нам обезбеђује позицију озбиљних стваралаца у афоризму. Рецензент је био изузетни човек, афористичар из Бора Милен Миливојевић, а корице по мојој идеји урадио је наш признати и познати карикатуриста и илустратор Никола Драгаш. Са таквим тимом људи није било могуће избећи успех и ја сам га свим срцем пригрлила. Елем, нисам нешто посебно оспоравана, завредела сам поштовање колега и пре саме књиге те сам код оних који су свестрани и без предрасуда бивала објављивана и пре него што сам изградила име у афо-свету. Захвалност за то дугујем Бојану Љубеновићу, Карлу Минићу, Весни Денчић, часопису „Афирматор“ и Тамари Лујак, Зозону и „Блицу“… Како нисам нешто посебно оспоравана тако нисам ни легитимно призната. Никад од паора поп у свом селу, рекла бих, те сам тако чешће била гост на сатирично-хумористичким дешавањима мимо Србије и Београда него ту где сам стваралац: у Бјељини, Темишвару, Смедеревској Паланци, Параћину… Није то ни због квалитета у раду, јер таленат и умеће не може нико да ми оспори. Више су то оне шеме везе и везице, па је ту овај мој отворени дух, за њим искреност, доследност ставу да све треба да буде поштено… Када је до мене доспела информација да ми је извесна награда измакла само зато јер је била намењена неком другом одмах сам поставила у глави како ствари стоје када су конкурси и признања квалитета у питању. Више није било шансе да ме ишта пољуља. Знаш како: немам длаке на језику, човек сам, а то ми се најтеже прашта. Уста не затварам и како ја могу неком ваљати?! Људи воле улизице и додворице, а ја ето само хоћу да будем стваралац. Не за награде и признања, јер сам највеће добила: похвале својих читалаца, својих људи који су уз мене од првог дана. Већа награда од те није ми ни потребна.

2. Пратећи Вас на блогу и друштвеним мрежама, могли смо да видимо да је кућни дух велики! Колико је Он битан Вама, људима…?

– У подножју сваког мог успеха стоји снага породице! Веома ми је важна та енергија коју ми међусобно имамо, везаност и срчаност, љубав и саосећање. Деца, супруг, родитељи, моја сестра, моји пријатељи и моје колеге темељ су мојих успеха. Традиционалиста сам, признајем, али не онај обичајни старовременски већ овај искрени, домаћински: ако је здрава породица снага немојмо је сламати. Када неко жели да уништи један народ онда он напада четири његове карике: језик, културу, уметност и породицу. Срчано се борим на сваки начин да ове четири карике очувам чврстима сматрајући да ми као појединци, нека нас је и мало, можемо много да учинимо ако не дозволимо, ако се боримо против нечега што нас генерално води ка уништењу.

3. Павица Вељовић је:
а) Песник
b) Есејиста
c) Романописац
d) Или под #Тобоган мисли?

– Павица је уметник слободног духа, најискреније речено. Још искреније: могу да будем шта год пожелим у зависности од тога на коју страну ме срце и мисао одвуку. Писану реч јако волим и никада себе нисам стављала у оквире само једног стила нити једне форме. Уметнички перформанс, уколико не пишем нешто наручено као скечеве за ТВ извођење, зависи од тренутка, инспирације, онога што ме покренуло, нечега што сматрам важним и занимљивим. Суштински лако ме је прочитати, јер сам писац срца, али нисам баш неко ко, сем у метафоре и алегорије, умотава истину. Штавише веома је истичем сматрајући да тиме ширим свест људи, да оплемењујем срца и да чиним нешто хумано у смеру позитивних промена. Дакле, Павица је све: песма – када је покрене боемштина у њој, афоризам – када је „нагазе“ неправде и муке народа коме припадам па и сопствене, хумориста – када жели да осмех врати свету и људима, есејиста – када путује у и мимо себе дотичући живот са свих његових страна, сценариста – када се усковитлају улоге у глави и окружењу и романописац – по наговору и потреби да својој деци и својим читаоцима остави највреднији део себе: душу на папиру, један живот и истину. Својој деци сам обећала да никада нећу умрети, а маме не смеју да лажу. Књига је најбољи начин да своје обећање испуним.

4. Како се осећате када своју мисао, афоризам,.. прочитате на некој реклами, јавном простору,.. где наравно нисте потписани, а камоли плаћени за ту врсту „позајмице“ без питања? И када се томе придода и „непристојна понуда“, писати без ауторизације за „неке“…

– Ово је веома осетљива тема за мене. Као неко ко је по карактеру поштен и веома доследан поштовању културолошко-васпитних норми сматрам такве ствари изузетним пропустом друштва. Не постоје адекватне санкције, јер не постоји поштовање у свести „лопова“ нити он има грижу савести нити увид у то да чини лошу ствар. Никада нећу наћи оправдање за оне који вас не испоштују као човека, као аутора ма на ком простору се дешавала крађа (најчешће је то интернет простор) и увек ћу апеловати да се у том виду деси промена. Мени би било довољно да знам да нешто није моје и да напишем „Аутор непознат“. Дакле, немам оправдања за било који облик скрнављења било чијег ауторског рада. Лопов је лопов и он то ради са намером, а не случајно. „Непристојне понуде“ не прихватам и то знају сви моји сарадници. Недавно сам добила понуду да пишем роман извесном ствараоцу који би тај роман требало да објави за признату издавачку кућу. Још чувам доказе о разговору и целу преписку! Жалосно је шта се дешава књижевној речи у Србији, за остале дестинације сам неинформисана. Ја сам одбила, али сам сигурна да ће се наћи неко мање коректан, неко ко мање воли и поштује писану реч, чије моралне норме диктира цифра и да ће овај народ по ко зна који пут бити изманипулисан. Промискуитет писане речи. Жалосно.

5. Где је „Сизиф“ данас?

– „Сизиф“ је још међу народом,а своје путешествије окончао је баш тамо где треба. У Библиотеци „Милутин Бојић“, у Београду где се догодила последња промоција коју сам радила са својом књигом. Сматрам то апсолутним успехом и градила сам га постепено, натенане, трудом, радом, залагањем и веома посвећено. Сматрам великом одговорношћу титулу писца коју су ми колеге и читаоци доделили и желела сам да сваким својим бивствовањем оправдам њихово поверење. Афоризми иначе не подлежу књижевној критици, а ја сам ето од оних ауторки које су имале ту изузетну част да књигу анализира и из угла књижевног критичара опише уважена књижевница, визуелиста, књижевна критичарка, ауторка многобројних књига, преводилац и лекторка, госпођа Мирјана Мариншек Николић. Наравно да је карактеристика била позитивна. Поред тога, „Сизиф“ је добио и свој приказ у Књижевним новинама захваљујући колеги Адском који је био фасциниран афоризмима. Ако изузмем интересовање бројних читалаца могу рећи да и након две године када је књига објављена, 2. августа 2014. у издању КУА „Артија“ из Параћина, чији сам члан добровољно постала након постигнутих бројних заједничких успеха на пољу књижевности и ширења праве књижевне речи и њене промоције, постоји интересовање за њу. Веома сам срећна због тога! Задатак писца није да постане славан већ вечан. Кад умрем видећу да ли сам успела.

6. „Поштене жене“ су данас…

– Аха, узимаш мој афоризам за основу и ја сад треба да се замерим свим тим дивним поштеним женама данашњице чим зинем, ха-ха-ха. Шалим се. Поштена жена је свака која је било шта у животу учинила из чисте љубави! У Србији су све такве, јер се поштено намучимо да родимо и дигнемо децу, да очувамо дом, да будемо и стуб и преградни зид, многе су и маме и тате истовремено. Поштене су све оне које у данашњим пошастима друштва и глобалног пада човечности храбро стоје уз своју болесну децу, поштена је свака која ринта, која од динара прави два, која на грбачи има сву ту љубав о којој говорим на почетку. Нема непоштене жене сем оне која себи не сме да призна да се поштено зезнула кад је одлучила да буде поштена.

Разговор водила: Ана Цветановић

О Ани Цветановић Долази из виртуелног света. Животни мото: Све у моје време! Људима су потребни ауторитети за постављање приоритета је „анина“ спознаја и заштићена мисао!