Параван | Андрија Стануловић

Ја данима ходам уплетених ногу,
невидљив сам сплет једноставих боли.
На кратко, прођу ме жмарци среће,
будећи страсти и учмали свет.

Шапућеш ми присно неке своје снове,
говориш пролазне приче и кратка задовољства.
Ти би ме, као слаткиш, увила у целофан
и вадила да сладиш мноме сивило дана.

Одузми од себе сањара што вечито лута.
Пусти сену, што у магли с тобом плеше,
да ишчезне у белини своје невидљивости.

Ја данима ходам не видећи људе.
Не сретнем очи, чак ни пар, да се заплаве пред мојима.
Зашто бих и виђао, кад у својима већ носим једне.

Прећутно чувам једну шуму, само мој заклон тајни.
У њој стоје све моје неосвојене медаље,
трке без циља, боли и стид.
Тамо сам, на пиједесталу, поставио и срце.
Нека куца и жали мимо мене.

Ипак, требаће ти још много шећера,
да ме поспеш, да ти будем мио.

А сада, појачај тишину још мало,
заплеши брже и смотај ме да не осетим.
Ја ћу навући свој осмех
и још једном покушати да склоним плави параван,
што ми је посивео свет.

© Андрија Стануловић