Не бих ово могла без тебе и Добро је #smisao #mudrice #u #šest #koraka

Удишући мислим „Нека је добро мени“…
издишући мислим „Нека је добро другима“

Разговор са Бранкицом Дамјановић, ауторком књига „Не бих ово могла без тебе“, „Добро је“, „(М)учење језика“, „Натура санат“, „Мој син Јован“ и „Рукопис мога брата“

1. Бранкице, живимо у „информатичкој бомби“. Колико је важно открити смисао свог постојања и делати у складу са истим? Шта добијате, а шта губите тако?

– Негде сам написала: „Ја не губим никад“. И заиста тако мислим. Какве год да су околности, а чињеница је да су данас такве да нас удаљавају од суштине нашег бића, трагалац за смислом никад није на губитку, јер је свестан оне танане нити која га повезује са најдубљом истином коју у себи осећа. Смисао постојања је једино због чега смо овде. Да кроз односе са другим људима спознамо ко смо и куда идемо или, прецизније, где се враћамо.

2. Ви и још неколико писаца „дижете“ прашину на Фејсбуку и осталим друштвеним мрежама (Твитеру и Инстаграму). Колико је данас битна виртуелна комуникација за писце и наравно за читаоце?

– Драгоцена је та комуникација. И сасвим природна и очекивана. Ново доба донело је нове начине представљања било чијег и било каквог стваралаштва, па и литерарног. Друштвене мреже су нама писцима омогућиле да се брже и лакше представимо, а читаоцима да са нама имају и директан контакт. То није ни добро ни лоше, то је тако. Лично, друштвене мреже волим, јер ми помажу да одмах видим реакцију на оно што радим и то ми помаже да сагледам како се моје дело котира, али не одређује начин на који ћу писати, нити теме о којима проговарам. То од самог почетка приписујем снажном импулсу који осетим и тек так се латим „пера“.

3. У својим књигама „Не бих ово могла без тебе“ и „Добро је“ бавите се и питањима слободе и одговорности. Људи говоре о слободи, али они не желе слободу. Они вапе за ауторитетима и избегавају сопствену одговорност. Ваше мишљење о томе?

– Негде сам давно прочитала: „Слобода не значи да можеш да радиш оно што хоћеш, већ да бираш да не урадиш оно што можеш“. И то ми се допало. То и јесте тако, с тим што је ово друго тежа варијанта која за последицу има и одговорност. Истина је да већина данас прижељкује слободу, али није спремна на одговорност, а оне су неодвојиве. Било какав избор који направимо кошта, а ако се одабере слобода онда је цена коју плаћамо прихватање одговорности. Свака наша мисао, реч и дело одређује наш живот. И многима то звучи примамљиво у почетку, али се убрзо покаже да нисмо кадри да будемо у складу са собом, а тражимо то од других људи и од живота. Некако као да нам је лакше да тражимо кривца него да се позабавимо узроком и последицама сопствених (не)дела.

4. Пре неколико месеци добили сте признање аутора за најбоље прозно остварење у 2015. години за књигу „Не бих ово могла без тебе“. (Не)очекивано?

– Сасвим. Ја нити пишем да бих се допала некоме, нити да бих била поласкана некаквом званичном наградом. Моја највећа награда су писма читалаца у којима има толико топлине, срдачности и присности да се понекад уплашим утицаја који оно што радим има на људе. Страх убрзо замени осећање захвалности „Небу“ за дар који ми је дат. Да, заиста ми је нешто дато и срећа је моја што сам успела да препознам шта је то. Све остало је низање речи, технички део који обављам тек кад у мени сазри порука која кроз мене стиже до читалаца. То је све.

5. У Вашим књигама читаоци проналазе одговоре на своја питања. Живот нам из дана у дан поставља питања, испитује нас… Колико су данас људи спремни да одговоре на сва та питања, односно да се одазову животу?

– Нису спремни, или бар не у великој мери. Отуда популарност мојих дела. Ја те драге људе, помало изгубљене у свакодневној егзистенцијалној трци, на неки начин подсећам шта је заиста важно у животу. Присете се, док читају, да и они мисле исто, да и они желе то исто, али да немају времена ни да застану и размисле, а камоли да пишу о смислу и повезивању са Извором. А живот нас заиста свакодневно опомиње, кроз људе, догађаје, кроз болести најзад; враћа нас увек на исто место, на ону тачку у којој се морамо запитати чему све ако нисмо срећни, ако дубоко у себи осећамо да нешто није како треба, а ипак и даље понављамо исте речи, исте радње, истим заблудама се огрћемо. Па ипак, дубоко верујем да се промена дешава, да је све више оних који схватају да нема среће око нас ако нисмо спремни да је осетимо у тренутку у коме смо, у околностима ма какве биле. Ми смо креатори свега. То није лако ни прихватити ни разумети, али то је тако и све више људи то полако очиње да разазнаје. Сви ми, ма како тешка времена била, имамо оно нешто чему се можемо радовати одмах. Било то дете, партнер, посао, сунчан дан, сопствени дах или тек нечији осмех. Ту је смисао. У тим наизглед малим стварима. Нема малих ствари. Тренутак је највећа ствар која нам је дата и коју имамо.

6. Смисао стварно има моћ исцељења. Читајући и пратећи Вас на друштвеним мрежама, примећујем колико дајете смисла „обичном малом човеку“. Да ли настављате у том духу и у најновијој књизи „Рукопис мога брата“ (која је пре неки дан изашла из штампе и „мирише“ на ново)?

– Да. „Рукопис мога брата“ својеврсни је наставак књига „Добро је…“ и „Не бих ово могла без тебе“. И даље је реч о цртицама из живота, и даље настојим да укажем на драгоценост тог „обичног малог човека“ и тих наизглед обичних малих тренутака у животу сваког од нас. У овој књизи можда и више него у осталим пажњу читалаца усмеравам на будност. Бити будан данас ми се чини важнијим него било шта друго. Преспавати живот је грех према себи, према онима који се нађу на нађем животном путу, према животу. А спавамо ако не видимо ширу слику свега, ако не видимо прилике већ препеке, ако се жалимо, а не прослављамо живот. Човек је круна постојања. И није ни мали ни безначајан, ма колико му се понекад тако чинило. Једна обична мисао може да покрене толико тога доброг. Од ње треба почети. Свакодневно треба чистити своје мисли од отрова (мржње, злобе, љубоморе, гордости…) до последњег даха. Нека дисање буде у ритму: „Нека је добро мени“ док удишемо, „Нека је добро другима“, док издишемо. Ако нам се понекад учини да је око нас лед, нећемо се ваљда смрзавати. Ако је около лед зна се шта нам ваља чинити: појачати топлоту.

Разговор водила: Ана Цветановић

О Ани Цветановић Долази из виртуелног света. Животни мото: Све у моје време! Људима су потребни ауторитети за постављање приоритета је „анина“ спознаја и заштићена мисао!