Priča

Kur*c | Miodrag Stošić

Kažu da nisi bio dečak ako nisi krao zelene šljive, ako ne znaš za lik, delo i telo Rona Džeremija i ako nisi imao rok bend. Za ispunjenje poslednje stavke ove inicijacije uhvatio sam poslednji voz, oformivši svoj sastav tek u devetnaestoj godini. Ime našeg benda bilo je „Kleptomani“. Ne zato što smo bili trubjut bend onom ružnom Eriku već iz razloga što smo svirali samo kradene stvari.

Što se žanra tiče, opredeljenje našeg benda bilo je određeno količinom našeg dara za muziku, a taj dar je bilo teško opisati. Recimo samo da je pevač bio odličan vokal ali je sa izgovaranjem konsonanata bio očajan. Ja, kao vodeći gitarista, svirao sam kao da udaram u bodljikave žice. Zbog svega toga smo svirali hard kor jer je ljudima tu normalno da se neko mnogo dere i lomi instrumente na sceni.

No, premda smo imali ozbiljan manjak sluha, svi ostali prateći elementi rok-zvezda bili su prisutni u titanskim količinama. Imali smo sujetu kao da smo „Rolingstonsi“ minimum! Terali smo naše rođene devojke da nam glume grupije i da za vreme koncerta bacaju na nas tange i brushaltere. Naravno, one koje smo mi kupovali kod Kineza na kilo. Pred svaku svirku stavljali smo na svoje Fejsbuk profile logo grupe umesto ličnih fotografija. I naravno, davali smo sebi prava da vičemo na druge kada god poželimo jer je, zaboga, to neraskidivo sa rokenrolom.

Da li smo imali angažmane? Konstantno! Što baš i nije teško u dvomilionskom gradu koji ima više kafića nego toaleta. Nema tog gazde koji vam neće dati par hiljada dinara da u dva bloka po pola sata tamburate u ćošku dok njegovi pajtosi igraju tablić i štipkaju konobaricu. Naravno, mnogo je teže bilo naći gazdu koji će vam taj novac dati dvaput. Stoga se nikada nismo vraćali na mesto zločina. „Always on the run“ trebalo je da nam je ime.

Iako smo imali publiku napabirčenu od komšija, devojaka, baba, ujni i šire rodbine, ponašali smo se kao da sviramo na Vudstoku. Cepali bi farmerke na kolenima klizeći za vreme sola a kosama smo hedbengovali toliko jako da su čistačice posle nas imale slobodan dan.

Najveći nastup u karijeri imali smo u Stalaću kao predgrupa finala vaterpola. Ne. Ne radi se o bendu sa nazivom „Finale vaterpola“ već o pravoj utakmici koja je emitovana na video-bimu na terasi diskoteke u kojoj je trebalo da sviramo. Raja je dolazila u talasima da bodri naše momke. Atmosfera je ključala kao u topionici olova. Trebalo je samo da pobede pa da masu dovedenu do ivice orgazma prepuste nama da je dokusurimo. No, ispalo je malčice drugačije. Izgubili su. A nakon toga, pred publiku u kojoj su čak i babe psovale Špancima majku majčinu, stigla su četvorica klipana sa kosama boje duge. Rekao sam da je to bio naš najveći nastup? Paaa… U smislu broja ljudi u publici, svakako jeste. Barem do kraja prve pesme.

Stoga, dogodilo se je ono što je bilo neizbežno za svaki bend koji drži do sebe – raspad. Janko Snejkiter, pevač „Kleptomana“ me je pred svima optužio da tezgarim sa narodnjacima. Ruku na srce, povremeno sam svirao bas u kafani „Pajser“ sa orkestrom mog brata ali to je bio samo posao. Janko to nije mogao da shvati jer je bio sin bogatog advokata Ristića, čiji su klijenti dobijali zatvor više puta nego profesionalni degustator čokolade za kuvanje u Švajcarskoj. Na kraju, sve smo završili kao pravi Srbi. Potukli smo se kao životinje a posle smo ljudima sa strane pričali da smo se rastali zbog kreativnih razlika.

Nakon nekoliko nedelja kad smo krenuli u solo karijere, ja u stalnoj postavci benda „Samba“ a Janko u advokatskoj kancelariji svoh tate, stigla mi je poruka od njega. Veoma kratka: „Budući da više ne sarađujemo hoću da mi vratiš kurac.“

Da je ovu poruku otvorila moja devojka mislim da me ne bi oprali ni berzanski mešetari sa Kipra. O tati da ne govorim. Bivšem bokseru iz Bulbudera je svako ko ne lomi orahe rukama pederčina par ekselans. Dok mu ja objasnim o čemu se radi moje stvari bi letele kroz prozor kao DHL-om.

Janku jesam pozajmljivao skoro sve ali ne i penis. Za taj sam organ nekako emotivno vezan. Navikao sam da mi bude uvek pri ruci. „Kurac“ koji mi je tražio nazad je deo pesme „Devojka iz Strahinjića Bana“. Proces pisanja naših nesuđenih hitova bio je takav da sam ja pisao sve, a Janko bi onda uzimao tekst na pregled, poput čehoslovačkih novinskih cenzora. Samo što se on, za razliku od njih, starao da u tekstu bude što više politički nekorektnih reči.

Ipak, ruku na srce, ne verujem da bi „Devojka“ postala tako dobra bez njegove intervencije. Pa makar se ona sastojala u „kurcu“. Pisanje te pesme izgledalo je kao vađenje ostataka jagnjetine iz mog gornjeg levog kutnjaka čačkalicom. Bio je tu jedan deo koji nikako nije hteo napolje. Znao sam kako i šta, ali prosto nije izlazio iz usta. Svaka rima koju bih pokušao bila je na prvu loptu, formalna ili patetična. Pesma nije mogla da se pokrene bez završenog refrena a do ulaska u studio delio nas je dan. A onda je Janko, čitajući uzviknuo „E kurac!“ i svi smo se pogledali. Ne zbog vulgarnosti. Kurac je iz Jankovih usta izlazio češče nego iz Ćićolininih. Stvar je bila u tome kako je ta reč legla. Zgrabili smo instrumente i odsvirali pesmu. Refren je sada bio savršen. Imao je u sebi taj neočekivani prelaz pun bunta 70-ih, besa i provokacije. Bilo je jednostavno kao i sve što je savršeno.

„Devojka iz Strahinića Bana“ nije imala sreću da dospe na radio, ali se dosta vrtela na jutjubu. Da se ne rasipamo sterilnom statistikom, reći ću samo da je imala više pregleda nego sve naše pesme zajedno. Štaviše, jedna slovenačka telefonska kompanija nam je ponudila da od nas otkupi pravo da od refrena napravi rington. Naravno o našem gostovanju ili o sponzorstvu za album nisu hteli ni da čuju. Sve što su hteli bio je „kurac“. Ipak, pre nekoliko dana dobio sam poziv od producenta Zvonka Buceka iz Ljubljane koji je hteo da našu pesmu iskoristi kao špicu za emisiju namenjenu turistima u Beograd. Znajući to, Janko je rešio da mi pokvari svaku mogućnost zarade i zato je tražio svoj deo pesme.

U početku sam se nasmejao. No, kada sam se uverio da misli ozbiljno snimio sam poruku i okačio je na Fejsbuk. Janko je postao insatant hit kod mojih prijatelja. No, nije se dao zbuniti. Geni njegovog tate su radili svoje. Nakon mesec dana sam u svom sandučetu zatekao tužbu. Pravu pravcatu tužbu, naznačenu na moje ime. A kada sam video kako je napisana, shvatio sam da je autor baš on a ne čika Ristić. Naime, Janko je iz srpskog jezika imao tokom čitave godine jaku strinu. Nije ni čudo što je bio ubeđen da je interšunkcija vrsta tropske bolesti.

„…gore navedeni privatni tužilac zahteva od okrivljenog za da mu vrati kurac… Kurac koji koristi nije njegov već pripada meni… Taj kurac je moja intelektualna svojina… Devojka iz Strahinića Bana je njegova do kurca. Zahvaljujući kurcu ta pesma je i moja. Tužitelj, tjest ja, je saznao da će tuženi Bratić prodati pesmu izvesnom slovenskom producentu to zajedno sa mojim kurcem! Ne želim da mu dopustim da se obogati preko mog kurca… Zbog svega gore navedenog ja želim od Prvog opštinskog suda da dobijem kurac nazad. Dana 09.13.2011…“

I već posle pola sata Jankova tužba je imala nekoliko stotina šerova na Fejsbuku. Gledao sam na sve to kao na šalu, ali već nakon dva dana shvatio sam šta znači babina poštapalica o vragu koji je odnosi. Na mojim vratima se pojavila policija. Bio sam ubeđen da su najzad saznali ko u pijanom stanju gura kontejnere na sred ulice. Zapaljene, tu i tamo. No, tada je glatko izbrijani inspektor rekao da je razlog njihovog dolaska tužba. „Da li se vi šalite?“, pitao sam dok su mi gurali glavu u kola, pazeći da slučajno ne promašim ivicu vrata.

Trapavi Janko je bio odgovoran za moje hapšenje, ali samo posredno. Jedna od nevladinih organizacija posvećena borbi protiv trgovine organima na Kosovu videla je tužbu na Internetu i pomislila da se radi o pravom penisu kojeg ojađeni vlasnik traži nazad. Najgore je što Janko jeste poreklom sa Kosova i na pečatu njegovog tate stoji „Prizren“.

Trebalo je mi je samo dva dana da objasnim o čemu se zapravo radi. No, to je i više nego dovoljno da naša toalet-štampa sažvaće i izbljuje ovaj događaj na naslovnicama. Dojučerašnja Internet – senzacija preselila se u novine a potom i na televiziju. Ivan Ivanović nam je posvetio čitav blok svog stand up-a. Amidžić nas je zvao u svoju emisiju da otpevamo svoj hit u duetu sa Vendi. Bili smo hit, pa su se zraci toga prelamali i na naš upokojeni bend. Igrom sudbine, tek tada smo postigli ono što smo želeli sve vreme. I to zahvaljujući kurcu.

Janko je jutros tražio da se nađemo u kafeu „Fat Cat“. U nekoliko rečenica mi je objasnio da je njegov nos za biznis mnogo bolji od poznavanja interpunkcije. Rekao je da će povući tužbu ali samo ako pristanem da vaskrsnemo bend i podelimo kolač slave koja nam se nudi. Pogledao sam ga a potom okrenuo glavu ka parku gde su dva klinca udarali u gitaru kao da im je pobila sve po kući. Njihova melodija se probijala kroz hipnotišuću psiho-melodiju kafića krčeći put mačetom. Imali su najviše 15 godina a već su bili bolji od nas. Bez „rokerke“, farbane kose i obavezne flaše vinjaka pored noge. Teško da su imali bend. Verovatno su išli na veslanje ili šah. A gitaru su prašili iz… kako se to beše zove… ah da… zapisaću da sledeći put ne zaboravim… iz Ljubavi.

Pogledao sam Janka i rekao: – Ne, hvala. I zakleo sam se da više neći ni da pomislim na njegov kurac a kamoli da ga stavljam u pesmu. Rekao mi je da će on ipak prodati svoj deo refrena na šta sam samo slegnuo ramenima i otišao u pravcu parka. Na čist vazduh.

Tako to biva. Svako nekad u svom životu mora da napravi izbor: umetnost ili kurac? •

© Miodrag Stošić