In memoriam
Дан када су „отишли“ Винсент ван Гог и Луис Буњуел
Дана 29. јула двојица великана напустила су овај свет: постимпресионистички холандски сликар Винсент ван Гог 1890, а шпанско-мексички редитељ Луис Буњуел 1983. године.
ВАН ГОГ
Винсент Вилем ван Гог рођен је 30. марта 1853. у Зундерту на југу Холандије као син протестантског свештеника. Пре него што је постао сликар радио је као уметнички дилер, учитељ и проповедник међу рударима у Белгији, где је на цртежима почео да бележи свакодневни живот људи. Од 1880. озбиљно се посветио уметности коју је студирао у Белгији, Холандији и Француској, истовремено се заљубљујући у „погрешне“ жене: рођаке, проститутке и самохране мајке, па је отац већ тада разматрао да га смести у лудницу.
Винсентов стил се током година значајно мењао. Прве слике из холандског периода су мрачне и суморне, када је прешао у Антверпен (1885) унео је светлост на своја платна, у Паризу (1886) се упознао са империсонистима и почео све више да слика на отвореном, а одласком у Провансу (1888) постао је сликар боје.
Све то време имао је врло мало новца и слабо је јео али је обилато пио апсинт и пушио што је угрожавало његово иначе крхо ментално и физичко здравље.
Последње две и по године Винсентовог живота везана су за три града: Арл, Сен Реми и Овер. У Арлу је живео у Жутој кући, где му је гост једно време био и колега Пол Гоген. Ту је, после жестоке свађе са њим, децембра 1888. одсекао себи уво. Често је боравио у болници, патећи од халуцинација, параноје, несанице и епилептичних напада.
На сопствену иницијативу маја 1889. бива смештен у менталну болницу Св. Павла у Сен Ремију где је, због ограниченог приступа спољашњем свету, сликао клинику и њену башту и интерпретације радова старијих уметника. Палета му није била блистава, као у Арлу, али је потез жешћи, динамичнији, искиданији, пун експресије и унутрашњег живота. За неке од тих радова карактеристични су вртлози (ковитлаци), као у једној од најпознатијих слика „Звездана ноћ“.
Маја 1890. напустио је клинику и посетио лекара др Пола Гашеа у Овер-сир-Оасу близу Париза, да би био ближи брату Теу. Ту ће поживети нешто више од два месеца током којих је грозничаво радио у тренуцима луцидности. Боја је и даље нешто тамнија а потез још дивљији. „Житно поље са вранама“ једна је од последњих слика.
Његова депресија све више се продубљивала и 27. јула ушетао је у кукурзна поља и упуцао се у груди револвером. Преминуо је два дана касније на братовљевим рукама, у кревету једне гостионице. Тео је забележио и његове последње речи: „Туга ће трајати заувек“.
Интересантно је да је читав свој опус – око 900 слика и 1100 цртежа – створио током једне деценије а већину најпознатијих дела насликао је током последње две године.
„Не могу да рачунам на то да ћу дуго живети, али имам извесне обавезе и дужности да у знак захвалности што земљом ходам већ 30 година оставим извесну успомену у форми цртежа и слика“, написао је брату Теу 1883. године.
Ван Гогово сликарство није следило његову плаховиту, мрачну и неуротичну природу, већ јој се одупирало и уздизало изнад ње. У дугом развоју уметности увек су постојали сликари колористи, али је тек са Ван Гогом боја постала основна тема и предмет слике.
Склоност ка интезивном, скоро грозничавом посматрању окружења код овог сликара била је очигледна од самог почетка његовог уметничког живота. Још као 19-годишњак је, током свог боравка у Лондону, тада 15-годишњем Теу послао следећу поруку: „Константно ме обавештавај о свему што видиш, то ми увек пружа велико задовољство. Пронађи што више лепих ствари, јер већина људи не види довољно лепоте“.
БУЊУЕЛ
Луис Буњуел био је један од најугледнијих филмских аутора у историји кинематографије и предводник авангардног надреалистичког покрета. Рођен је у Шпанији 22. фебруара 1900, студирао је у Паризу а последњих 30 година живео је у Мексику. Био је ватрени противник организоване религије (нарочито римо-католичке), конвенционалног друштва (нарочито буржоазије) и свега другог што је називао „организованом апсурдношћу“. Запрепашћујућим, често неморалним призорима и заједљивим смислом за хумор кудио је ирационалност и лицемерје, прво дивљачки а касније са префињеношћу и елеганцијом.
Већ првим, кратким немим филмом „Андалузијски пас“ (1928) снимљеним у сарадњи са уметником Салвадором Далијем, изазвао је контроверзу шокантним сликама, попут жилета упереног ка очној јабучици једне жене. Ни други наслов, „Златно доба“ из 1930, није прошао боље. Призор велике краве на раскошном кревету разљутио је многе Парижане.
Требало му је више од две деценије да стекне углед а са њим финансијску и креативну слободу. Зато је неке од најбољих филмова снимио тек после 60. године.
Филм „Виридијана“ донео му је Златну палму у Кану 1961. и за сада је једини филм на шпанском који је освојио ову престижну награду. Ни тај филм, међутим, није прошао без скандала. Прича о искушеници која тик пред заређење посећује богатог ујака и постаје предмет његове бизарне пожуде била је сензација у Кану али је се Ватикан одрекао приказа самоубиства, силовања, сексуалних перверзија и развратне пародије на Последњу вечеру.
Каснијих година истраживао је широк спектар идеја и фантазија – махом опсесије сексуалне природе, ироничне двосмислености и бизарне парадоксе – у филмовима „Анђео уништења“ (1962), „Дневник једне собарице“ (1964), „Лепотица дана“ (1967), „Дискретни шарм буржоазије“ (1972) или „Тај мрачни предмет жеља“ (1977).
Упитан како развија своја сценарија, казао је да почиње са једном идејом или неком филизчком, често сасвим обичном акцијом, „и, мало по мало, имам 20 идеја. Нема логичне мисли, све је прилично ирационално. Слике ми навиру пред очима. Неке одбијем“.
Говорио је да жели да изазове конвенционалне ставове о друштву, да поткопа буржоаски оптимизам и примора публику да преиспитује утврђена правила. Са карактерситичним смислом за хумор, уживао је да каже у инетрвјуима, „Хвала Богу, ја сам атеиста“.
Преминуо је у Мексико ситију од цирозе јетре. Његов пријатељ и писац Карлос Фуентес, рекао је да је последњих недељу дана у болници Буњуел проводио у разговорима о теологији са језуитским свештеником Хуаном Паблом, такође дугогодишњим пријатељем.
Са супругом, Францускињом Жан, имао је двојицу синова, Хуана Луиса и Рафаела.
(Миона Ковачевић, Блиц, 29. јул 2016.)
