Бешкетов потпис

У београдској Рокенрол палати славних (која је у изградњи) место чека и Бешкета из „Безобразно Зеленог“, или, званичније речено, др Војислава Бешића, гитаристу, композитора, певача, писца и лекара.

Бешке је докторирао на београдском Стоматолошком, пише откад зна за себе, имао је рок бенд у свакој животној прилици (а било их је за бољи авантуристички филм), и све што је радио носи печат његових моралних принципа и дечачких снова. И рок и писање и стоматологија за Бешкета су мисија, никако забава или занат од кога се живи. Музика је центар који хармонизује његове различите преокупације. Рођен је 1960. у породици музичара, отац Славољуб, био је гитариста и аранжер у оркестру „Београд“ који је пратио највеће естрадне звезде Југославије. Зато је Бешке проходао путујући и саплићући се о очеве гитаре.

Отац му је давао и прве часове говорећи: „Дивна је музика, али учи молим те! Не знаш какви су кулови музичари!“, присећа се Бешке и са осмехом додаје: „Али, није знао, мој добри отац, да и међу зубарима има много кулова.“ Одувек је желео да постане лекар. Ту је нешто бајковито и магијско. Каже да је лекар врста шамана: помажући другима, прима на себе болове и грехе. Као стоматолог специјалиста ради највише четири сата дневно јер то није „офис џоб“. Први хонорар за своју књижевност добио је за две приче које је написао за књижевни часопис „Трапхика“ у Прагу 1993. (где је тада живео).

Сматра да се писац рађа и да су то ови који ћуте, шетају улицом и из сваког лица које сретну читају у глави неку своју причу. На књижевну сцену Србије ступио је тријумфално романом „Гринго“, који је критика упоредила са Џеком Керуаком. Има ли већег комплимента за рок писца!? Следе роман „Козински“, збирка приповедака „Путерица“, све књиге имају публику у читавом региону. Пише нови роман, помаже му редитељ Алберет Ферара својим филмом „Рђави поручник“, који му је дошапнуо: „Ма, можеш све! Боле те уво шта ко каже! Ти ниси мејнстрим, ти не мораш никоме да се допаднеш.“ Са првом, гимназијском групом „Нервни слом“ побеђује на Палилулској олимпијади културе. Уз „Безобразно Зелено“ стиже до југословенске рок атракције.

Новинарка „Њу мјузикл експреса“ Вивијен Голдман 1982. у репортажи о југословенском року пише да је то балкански „Клеш“. Бешке ово време призива у сећању реченицом: „Ја сам одлепио од среће.“ Али , не дозвољава да га срећа заустави у даљем трагању за оним што је више његово. Сарађује са готово свим значајним рокерима своје генерације, из његовог „пост-Зелено“ периода је култна група „The Glissers“ са Маргитом Стефановић, Маријом Михајловић и Бранком Исаковићем. Одлази у Њујорк, ради као молер и, као да испочетка студира да би нострификовао диплому. Добија посао у чувеној ординацији „Розенберг“, где као пацијенткињу препознаје и светску супердиву Џенифер Лопез. Живи и ради на Менхетну, ту и свира, са групом „Елефант“, зараду од свирки шаљу болницама у Србији, објављује кратке приче у канадском магазину „Ми“.

Живи баш као што је сањао, да би 2005. рекао: а сада нешто комплетно другачије! Одлази да бесплатно ради по забитима Мексика. Ту доживљава ураган, и са мексичким калуђерицама сакупља помоћ. Касније, у Београду, прича како би волео да су Срби барем мало као Мексиканци, јер у Мексику ураган поруши куће и подави стоку, а село слави јер ураган је прошао. Свет постаје себичнији, каже Бешке објашњавајући рад у новој групи ВББ (Воја Бешић бенд), чији су текстови и спотови изузетно ангажовани, а ако се и не свиде свима па то ионако није била његова намера. Када је добијао амерички пасош, шалтерска службеница, предложила му је да из имена Војислав, избаци слово Ј, јер је на енглеском непотребно и непрактично. Никако, завапио је Бешке, јер тиме губи и свој потпис, којим све потврђује, то велико стилизовано Ј, које заокружује његово име. Службеница је схватила, и насмејала се: како бити и потребан и практичан, ако ниси свој?!

(Веља Павловић, Блиц, 31. јул 2016.)
Фото: vreme.com