Priča

Zaljubljenost, istina i video-trake | Miodrag Stošić

I danas mi je teško da ljudima objasnim zašto sam te toliko voleo. U tim zauvek izgubljenim danima gimnazije, koji su mirisali na nedeljni ručak i nove falš patike, ti i ja smo bili sasvim različiti.

Nebo i zemlja. Pri čemu si nebo, naravno bila ti. Ja sam bio zemlja. I to ona mokra od kiše, kravlje mokraće i suza. Maltene, blato.

Bila si solista školskoga hora, a ja tek jedno crveno lice u pretposlednjem redu čiji se glas čuo samo u refrenima. Živela si u centru našeg malog grada. Malog, ali ipak grada. Ja sam bio dživdžan sa periferije i to periferije grada, koji je gotovo svim ostalim gradovima naše zemlje bio periferija.

Tvoj ćale je bio prvi privatnik i kolovođa svih opozicionih demonstracija. Ja nisam imao ćaleta. Imao sam tatu, a kasnije oca. Dobrodušnog i pomalo smušenog fabričkog radnika čija su leđa sa godinama ličila na uzvičnik koji lagano postaje upitnik. Sa tačkom u perspektivi.

Imala si oči u kojima su sijali kljunovi lasta koje odlaze na Jug. Jednoga leta sam kod teče obrao čitavu njivu jagoda. Svi su me hvalili kako sam vredan, a ja sam u stvari samo tražio onu koja podseća na tvoje usne. I nikada je nisam našao. Jagode su bile sezonske. Rađale su, uz povremene sušne pobačaje, samo nekoliko godina. A potom nestale. Kao i ti.

I danas mi je teško da objasnim ljudima zbog čega sam te toliko voleo. Naročito kad čuju da se nas dvoje nikada nismo upoznali. Mi smo se samo znali. Taman onoliko koliko se znaju ljudi u malim gradovima.

Znala si ko su mi roditelji, u kom ratu se borio moj deda i koje lekove kupuje moja baka, na metar. Znao sam broj tvojih cipelica od izvrnute kože, cenu farbe kojom si prvi put ofarbala kosu, postala plava i tako pljunula u lice svim mojim portretima tebe koje sam čuvao ispod kreveta.

Da te je tih dana neki stranac pitao, znaš li nekog ko pliva kao Džoni Vajsmiler u najboljim danima, ti bi se odmah setila mene. I možda Pere Mačka, čiji je ujak bio ronilac u ratnoj mornarici SFRJ.

Ali bi ostala nema i onako slatko zbunjena, sa prstićem na podignutoj bradi da te je taj isti čovek pitao – Znaš li nekog ko se svakoga puta kada si ti bila na reci, trudio da se udavi samo da bi mu ti dala veštačko disanje?

Priča postaje još složenija kada pomenem Zlatka Foku. Starog vlasnika video-kluba „Foka“, prvog i poslednjeg u našem gradu. Kakve sad veze ima namćorasti starac čiji je sin umro jednog leta. Onako slučajno, lako, samo se srušio. Pa je čitav grad išao na sahranu i svi bili tužni.

Čika Foka je nastavio da radi u video-klubu ali vreme nije radilo za njega. Točak istorije, prepumpan i pompezan, gazio je sve pred sobom, ne dopuštajući da se za njega uhvati ni maslačak. Dolazilo je vreme plejera i CD-ova koji su izgledali kao podmetači za čaše u kući gastarbajtera-povratnika.

Video-rikorderi i kasete, čak i one sa očinskim porno-filmovima, dospevali su u podrum. U veliko čistilište tehnologije. Odmah preko crno-belih televizora i gramofona, čiji je dvoprst prašine nekada za nadmene rikordere izgledao tako dalek. Sada su, pokunjeni zauzimali pozu u kojoj će biti zamrznuti, zaustavljeni i zaboravljeni. Do prvog sledećeg renoviranja ili selidbe.

Ipak, na iznenađenje svih, ti si nastavila da odlaziš kod čika Foke i uzimaš video-kasete. Niko te nije razumeo. Tvoj tata je od Slavka iz Rumunije još odavno nabavio ganc novi plejer na koji je tvoja baka stavila milje, a tvoja mama ga bacila čim je baka otišla kući.

Vaš video je postao podmetač za akvarijum sa šarenim ribicama koje nisu ispunjavale želje. No, ti nisi marila. Jednom nedeljno su vezivala kosu u fontanu, i odlazila do Maršala Tita 42, gde je čika Foka vazda motao svoje cigare. Birala bi vrhom prsta film, a potom ga ponosno stavljala na tezgu.

Nijedan od njih nisi pogledala. Odležali bi svoje na frižideru, do vraćanja, sutradan. Tvoje drugarice su se smejale tvojoj navici. Ćale ti je pričao kako buduća studentkinja ekonomije, koja će za pet godina da vodi ovaj grad, ne sme da rasipa novac na senilne čiče. Ipak, ti si grizla svoje usne, sa nekim čudnim osećanjem spokoja u očima.

Nikada nisam saznao da li je čika Foka ikada proverio da li su kasete premotane. Da li je barem na kraju shvatio da sve vreme nisi imala srca da ga gledaš kako sedi u svojoj kutiji šibica, sasvim sam. Pregažen i prevaziđen. Nisam ga više sreo jer sam u septembru otputovao na fakultet, a on je u oktobru najzad popustio i zatvorio svoj video – klub. A na zimu, u doba kad se ide po badnjak, zatvorio je zauvek i svoje oči, sa unutrašnjim tetovažama suza.

Da, devojko. I dalje mi je teško da objasnim ljudima zašto te i dalje toliko volim. Da se ne lažemo, ti jesi bila lepotica iz centra grada, bogata i uvek nasmejana. Ali bilo je pored tebe i mnogo lepših i veselijih. Neke od njih sam stigao da upoznam. Sa nekima sam čak i plesao. Sa nekima se čak i sapleo pa skoro poljubio.

Ipak, nijedna od njih nema srce veliko kao kombajn. Kao veliki, crveni kombajn u grudima koji radi po čitav dan i nervira sve okolo.

Niko nema tvoje srce. Jedino u kojem bih ja, ovakav klipan, mogao da stanem. •

© Miodrag Stošić