Razgovor sa Stanom Dinić Skočajić, autorkom zbirke pesama „Teglice za bubice“

„Teglica za bubice“ #smisaopoezije #stvaralačkakorist

Razgovor sa Stanom Dinić Skočajić,
autorkom zbirke pesama „Teglice za bubice“

1. Stano, živimo u New Age (novom vremenu) i danas ako čovek od nekog posla nema materijalne koristi, retko se i time bavi. Vi, naravno imate stvaralačku korist, za „svoj alat i zanat“. Kako se ona manifestuje?

SDS: Ha-ha! Čemu pesnici u oskudnim vremenima, kao da ponavljate veliko pitanje. Na materijalnu korist, mi pesnici, ne računamo. Ali, u slučaju „Teglica za bubice“ je, moram priznati, bilo i neke materijalne koristi. Deo Nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja“ je i novčani iznos, koji darodavac, Zavod za kulturu Vojvodine, uplaćuje laureatkinji. Ono možda jednako važno, ako ne i važnije je da je Zavod za kulturu Vojvodine automatski izdavač vaše sledeće knjige pesama. To je za mene prava korist. Jer, kao što Vam je poznato, pesničke knjige ne obezbeđuju profit izdavaču, pa ih se većina kloni.

A moja tija naslada, čist ćar od pisanja poezije je poezija sama. Kad god napišem pesmu, osetim tu dobit. Ma, šta da Vam kažem, Ana, pesnici su zanešenjaci i pragmatični ljudi, ljudi ovoga vremena ih se klone. Možda su u pravu. Neko mora i da zida, kopa, seje, sadi… Da hrani i podiže ovaj svet. Ipak, čujem pesnike kako u horu pokušavaju da se dobace, pa mi ga hranimo. I teško mi je da se ne složim sa njima.

2. Možete li zamisliti „lice“ današnjeg čitalaca? Ako znamo da je pravih čitalaca sve manje.

SDS: Mogu da zamislim lice svakog svog čitaoca. Tolicko ih je. Jedan lik iz moje priče bi rekao, šta će mi tolicko. A ja kažem, tolicko je dovoljno. Moji čitaoci su pesnici i kritičari. Pa, malo li je? Ne smeta mi sve i ako pišemo jedni za druge, a ispostavi se da nije baš ni tako. Iznenadi vas bibliotekarka, novinarka, kolega urednik… Moja drugarica Mirjana Petković, pravnica, kaže mi u poruci da se njeni utisci o „Teglicama“ poklapaju sa utiscima Nikole Živanovića, koji je o ovoj knjizi pisao u Politici. I to me obraduje.

Pravih čitalaca je uvek bilo manje nego onih drugih, a sada produkcija, proizvodnja knjiga na angro podstiče štampanje knjiga koje odgovaraju većini. Svaki izdavač krenuo je u lov na čitaočevu dušu. Izdavači su ribari čitalačkih duša, da parafraziram naslov odlične knjige Đure Šušnjića. I ko se upeca, sam je to hteo. Prijatelj mi kaže da je na poklon dobio jednu takvu knjigu i otišao u knjižaru da je zameni za neku drugu, ali, to nije bilo moguće. Taknuto, maknuto!

3. U knjizi „Teglica za bubice“ prostrani pesnički svet sveden je na majušne mere fizičkog bića. (Ne)dovoljno?

SDS: Usudila sam se, jer iz toga vreba neviđena opasnost. Deminutivi očas kliznu u kič. Ali, ja sam pazila, varkala sam se, što bi rekli južnjaci. Neki kažu da sam uspela.

4. Koja je uloga žene u svemu tome? U alhemičarskom smislu?

SDS: Velika. Žene su najuspešnije alhemičarke. Kuvarice i trovačice. Ma, veštice su najbolje pesnikinje!

5. Život u malom mestu, gde ima i strasti i života i smrti otkriva se samo iskusnom posmatraču. A, sve se to u Vašoj poeziji doživljava?

SDS: Živela sam ja i u prestonici, baš pišući većinu ovih pesama. Ali čari provanse izbijaju iz mene, ne daju se zatisnuti. A, i, zašto bi? To su začini koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Na kraju, svet u malom, to je takođe svet.

6. Pisac, koga bi trebalo otkriti? Imate takvog pisca omiljenog?

SDS: Aleksandar Šurbatović, poezija i proza. Mada, znalci ga već poznaju.

Razgovor vodila: Ana Cvetanović

Ana CvetanovićO Ani Cvetanović

Dolazi iz virtuelnog sveta.

Životni moto: Sve u moje vreme!

Ljudima su potrebni autoriteti za postavljanje prioriteta je „anina“ spoznaja i zaštićena misao!