Север, удаљен звук #alhemija #stvaraoca #tajnaznanja

Разговор са Горданом Ђилас, ауторком збирке песама „Север, удаљен звук“, награђеном „Драинчевом наградом“

1. Гордана, та чулна појава која отвара сва врата света (поезија) је данас запостављена књижевна врста. Зашто?

ГЂ: Зато што нас приближава нама самима, а нама то данас није потребно. Суочити се са самим собом, макар и кроз поезију, болан је изазов, а од бола би свако радо да побегне. Има га иначе сувише у свакодневном животу, а овде знамо да је наш лични избор, па бирамо да не осећамо.

Као да ће нас читање поезије скренути с пута и одвести на непознат терен. Бежимо од емотивности и неке друге слике стварности коју би могла да понуди, бежимо сами од себе, јер нам је тако, наизглед, лакше. А није. Она је чист ваздух који удишемо, наш идеални сапутник, могућност да живот учинимо ако не лепшим, онда смисленијим. Да се одупремо глобализму, неолиберализму, капитализму, на тим малим, микропољима, да спознајемо лица људскости, нежности, бола, гнева, радости, да се радујемо једни другима, да научимо да застанемо и саслушамо другога. Материјално суштински није важно, поезија би нам свакако помогла да продубимо наше осећање живота, да спознамо и наш допринос, нашу нијансу у неизрецивом калеидоскопу, да видимо другачије и дубље, да мислимо, да се не покоравамо устаљеним шемама понашања и када нам оне не одговарају, само зато што нам је тако лакше.

2. Песници су „натприродно осетљиви”. Колико то по(д)маже?

ГЂ: Повишена осетљивост постоји. И у томе има разлике међу песницима. Неки је носе тихо и трпељиво, други духовито, а трећи гласно, што све зависи од личности. Шта чинити с вишком емоција. Нисмо сви једнако емотивни, с тиме се треба помирити, ради личног мира. Док сам била млађа то ми је више сметало, осећала сам да сам другачија и да ме то онемогућује да се уклопим. Касније сам то посматрала као једну од особина које ми помажу да схватим да није грешка превише осећати или бити другачији. Данас мислим да осетљивост помаже бољем разумевању онога што се дешава и прихватању. Научила сам да повишену емотивност држим некако по страни, за специјалне тренутке, за писање поезије, да је заштитим и од себе и од других. Неке људе то свакако иритира. А, опет, нађе ли се један, или њих неколико, који желе и умеју да се радују њеним плодовима, ето Радости!

3. Имам утисак да се у Србији живот преко мере „романсирао”. Шта мислите о томе?

ГЂ: Роман је и када пада снег и када се смрзавамо на ниским температурама, када после свакодневног и целодневног рада уморна и прозебла слушам како нам је лепо и добро, када у Клиничком центру са неколико стотина људи чекам неколико сати да бих обавила преглед. То је и мајка која живи у полунапуштеном селу, сасвим сама, са пензијом која је једва довољна да преживи али ми у разговору стално сугерише да је живот дар и стога добар. Сви смо јунаци тог романсираног живота. Једини начин да у њему останемо позитивни до краја је, што би рекао Волтер, да свако од нас обрађује свој врт.

4. Гордана (песникиња) застане код друге или четврте реченице? И да ли пише оно што она жели или на шта је принуђена?

ГЂ: Увек принуда. Нема онога – сад ћу да седнем и да пишем песме. Има ситуација када речи крену, а ви у аутобусу, или у продавници, онда их само пустите и трудите се да запамтите макар нешто. Понављате то у себи док не дођете до могућности да запишете. Али, чаролија је нестала.

У Вашем питању има много поезије, посебно у речима друге и четврте, и то ми је недокучиво. Почела сам да записујем и мале приче из свакодневице, краће лирске записе и то је лакше, лакше ми је да у поетској прози или прози управљам речима. Кад склизнем, и крену стихови моје је да будем довољно прибрана, уз папир и налив перо и покушам да ухватим све речи које однекуд стижу. И сама их понекад одгонетам, нагнута над исписаним. Касније иде дорађивање и прилагођавање слици за коју ми се учини да највише одговара. Најбоље је кад је дорада мало, најмање. Онда је песма најчистија. Понекад, кад се вратим песми не знам да ли сам то написала ја или нисам. Препознајем је само по емоцији. А у међувремену се трудим да ојачам подлогу на коју би дошли нови стихови, да им буде лепше. Најомиљенији начин је читање. С неспокојем како за живота нећу стићи све док у углу собе расте стуб књига са приоритетом за читање.

5. Имам утисак да у Вашој збирци „Север, удаљен звук“ живите филозофију росе: лист, кристални, блистави тренутак. Има ли друго уопште вредности, као оно што је човек преживео?

ГЂ: Има ли друго уопште вредности, као оно што је човек преживео и нема са ким то да подели? Опседа ме та мисао. Ми смо и социјална бића и потребан нам је други како би могли да сведочимо о постојању. Иначе ништа не би имало смисла.

Трудим се да филозофију у Вашем питању живим свакодневно, уз чисто сазнање да то није довољно. Морамо пре тога обезбедити новац за станарину, храну, одећу, обућу… Кад обезбедимо егзистенцијални минимум, или још боље, докле га обезбеђујемо, не смемо заборавити да живимо, ако се при свему не умарамо или уморимо превише.

Онда, од блиставих тренутака може сасвим лепо да се живи. И од њиховог сталног обнављања, кроз сећање. Понекад ми се чини како та форма живота иде својим путем, док се његова унутрашња, емотивна страна развија у неком другом правцу. Па се сусретну, или посвађају, потом разиђу, а онда све испочетка. О томе нас и природа подучава. Она је наш одраз, волим да се огледам у њој. Свашта може да се види, а мера уживања и усхићења је несагледива. Природа је више жеља него могућност, да бисмо се њој посветили у оној мери у којој нам је то потребно, али је верна и неповређујућа сапутница.

6. Страна реч (име)? Омиљени мислилац?

ГЂ: Руми са својом мистичном једноставношћу, када његову поезију примаш свим чулима и онда схватиш да си у несагласју и са собом и са светом. Увек остане неки вишак. Усхићење. Преображај који не умеш да именујеш. Неизрециво у његовој поезији приближава тајни живота и универзума на нов, несвакидашњи начин. Увек остаје нешто да се домисли. Онда то примаш срцем, јер срце све разуме.

Од Румија учим да посматрам природу, како нам се обраћа, шта покушава да нам каже, о томе је и Гете писао. Ми смо на Земљи само делови целине, поштовањем наших разлика учимо и сазревамо. Развијамо свесност која је један од степеника према највишем – љубави.

Разговор водила: Ана Цветановић

О Ани Цветановић Долази из виртуелног света. Животни мото: Све у моје време! Људима су потребни ауторитети за постављање приоритета је „анина“ спознаја и заштићена мисао!